Правично суђење – разуман рок - II дио

Постоји кршење права на доношење одлуке у разумном року из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када надлежно тужилаштво спроводи истрагу четири године против више лица у предмету који је окарактерисан као изузетно сложен, те од посебног значаја за апеланта, а при томе не понуди нити један разлог који би се могао сматрати разумним и оправданим за трајање конкретног поступка, те пропусти да, у складу са законом, предузме мјере и радње чији би циљ био окончање истраге.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2130/09 од 28. маја 2010. године, став 59, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 95/10, дужина трајања истраге, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд је установио да се трајање извршења правоснажне пресуде од двије године и десет мјесеци не може ставити на терет Општинском суду, тим прије што нити апеланти у периоду од једне године и десет мјесеци, у којем УПИ банка није достављала било какве информације о поступку извршења, односно у којем није било поступања суда, нису реаговали. У вези с тим, Уставни суд сматра да није повријеђено право апеланата на суђење у разумном року као сегменту права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1174/08 од 21. децембра 2010. године, став 37, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 47/11, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Право на доношење одлуке у разумном року као сегменту права на правичан поступак из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције је повријеђено када је судски поступак по апеланткињиној тужби за измјену одлуке Центра за социјални рад о повјеравању дјетета, као спор из односа родитеља и дјеце у смислу члана 272 Породичног закона, који је, према члану 273 истог закона, хитне природе, трајао три године и десет дана, а такво неоправдано трајање поступка се може у цијелости приписати понашању редовних судова, који нису дали разлоге који би се могли сматрати објективним и разумним за тако дуго трајање поступка.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3073/09 од 7. априла 2011. године, став 55, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 65/11, измјена одлуке о повјеравању дјетета, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд сматра да постоји кршење права на „суђење у разумном року" као једног од елемената права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је о апеланткињином захтјеву за остваривање права на отпремнину и исплату отпремнине, због незаконитог престанка радног односа, мериторно одлучено након седам година и шест мјесеци од подношења захтјева, у поступку који није сложен, и када органи управе нису дали разумно и објективно оправдање за своје поступање, које се огледа у чињеници да првостепени орган уопште није донио одлуку о апеланткињином захтјеву, да другостепени орган уопште није донио одлуку о апеланткињиној жалби због шутње администрације и да је тај орган одлуку о апеланткињином захтјеву донио тек пет мјесеци након одлуке Окружног суда донесене у управном спору, без обзира на чињеницу да је апеланткиња имала могућност да раније изјави жалбу, односно да покрене управни спор, јер су наведена правна средства на апеланткињиној страни законом прописана само као могућност од које не зависи поступање управних органа по њеном захтјеву, док је на страни управних органа законом прописана изричита обавеза тих органа да поступају у роковима постављеним законом.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3570/08 од 15. јула 2011. године, став 36, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 104/11;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3554/08 од 21. јула 2011. године, став 40, управни поступак, шутња администрације, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да не постоји повреда права на правичан поступак у односу на доношење одлуке у разумном року као сегменту права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када се укупно трајање поступка ради накнаде штете од 13 година и скоро седам мјесеци у надлежности Уставног суда може, у највећој мјери, ставити на терет апелантовој пасивности и незаинтересованости, а да при томе неактивност судова није била од одлучујућег значаја.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2731/09 од 13. новембра 2012. године, став 39, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 101/12, накнада нематеријалне штете због погоршања здравственог стања – професионалног обољења, по основу душевних болова, надвјештачење, апелант пропустио да благовремено иницира наставак поступка, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да не постоји кршење права на доношење одлуке у разумном року из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције иако је истрага у предметном кривичном поступку трајала више од четири године будући да се радило о веома обимној и сложеној истрази којом је био обухваћен већи број лица, међу којима је био и апелант. При томе је Уставни суд узео у обзир да је, након истраге, предметни кривични поступак окончан у року од осам мјесеци на двије судске инстанце.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4340/10 од 15. јануара 2014. године, став 34, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 19/14, кривични поступак, истрага, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да не постоји повреда права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је у стечајном поступку, који траје четири године и који још није окончан, дошло до застоја поступка од више од двије године услијед околности које се не могу приписати надлежном суду који их је, у складу са законским овлашћењима која има, настојао превазићи, те када, након отклоњених разлога за застој, у наставку поступка нема ништа што би упутило на закључак да се не води с потребном марљивошћу и у складу с начелом хитности.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2699/11 од 25. јуна 2014. године, став 141, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 64/14, стечајни поступак, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да не постоји повреда апелантовог права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у односу на „доношење одлуке у разумном року" у ситуацији када извршни поступак, који се према изричитој законској одредби сматра хитним, због постојања објективних околности траје двије године и десет мјесеци и када још увијек није окончан.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3595/12 од 25. јуна 2014. године, став 31, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 63/14, извршни поступак, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да је у свим поступцима из апелација које су предмет ове одлуке дошло до кршења права на правично суђење у разумном року из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, будући да је у сваком појединачном случају поступак претјерано дуго трајао, за шта судови нису дали разумно и логично објашњење. Осим тога, упркос мјерама које се предузимају за рјешавање прекомјерне дужине судских поступака, Уставни суд сматра да је такво прекомјерно трајање судских поступака посљедица системских недостатака у организовању правосуђа и ефективном остваривању надлежности разних нивоа јавне власти у тој области, због чега постоји системско кршење тог права пред редовним судовима.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4101/15 од 10. маја 2017. године, став 117, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 43/17, парнични поступак, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ и члана 13 Европске конвенције

Уставни суд напомиње да се као оправдање не може прихватити чињеница да су предузете одређене мјере с циљем ефикаснијег рјешавања предмета ако тим мјерама, ипак, није постигнута очекивана ажурност, која се, према оцјени Уставног суда, у околностима конкретног предмета огледала, прије свега, у обавези Кантоналног суда да сагледа све правно релевантне околности које су претходиле подношењу предметне тужбе, а првенствено узме у обзир дужина трајања поступка како пред органима управе, тако и пред тим судом у претходном поступку (укупан период од преко осам година) у којем је у више наврата предмет враћан на поновно рјешавање. Стога, Уставни суд сматра да је Кантонални суд приликом рјешавања поводом тужбе из 2016. године у конкретном случају морао имати у виду да ситуације у којим се опетовано понављају управни поступци (због поништавања управних аката и враћања предмета на поновни управни поступак) представљају разумно оправдање за појачану ангажованост суда приликом администрирања поступка и исказивања већег степена ажурности у свјетлу укупности управних и управносудских поступака заједно ради испуњавања гаранција обухваћених правом на правично суђење из члана 6 став 1 Европске конвенције у односу на право на доношење одлуке у разумном року. Узимајући у обзир анализиране околности у конкретној апелацији која је предмет разматрања у овој одлуци, као и релевантне стандарде, Уставни суд сматра да дужина предметног поступка (управног спора) у предметној апелацији, који је до сада трајао више од двије године и који је још у току у вријеме доношења ове одлуке, a priori не испуњава стандард „разумне" дужине поступка и могла би се оправдати само у изузетним околностима.

Имајући у виду наведено и узевши у обзир све наведене факторе, Уставни суд закључује да је у конкретном случају повријеђено право апеланата на правично суђење у разумном року из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2012/18 од 6. јуна 2018. године, управни поступак, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ