Уставни суд закључује да не постоји повреда права апеланта Зеничко-добојског кантона и Кантона Сарајево на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине када су редовни судови узели у обзир све релевантне околности конкретних случајева, утврдили релевантно чињенично стање, те дали јасно и прецизно образложење зашто се на потраживања тужилаца из радног односа, настала након 8. септембра 2005. године, као повољнијег прописа за запосленике имају примијенити релевантне одредбе Гранског колективног уговора из 2000. године који је још увијек на снази, а не одредбе новог Општег колективног уговора од 8. септембра 2005. године.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3417/08 од 15. маја 2012. године, став 72, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 44/12, права из радног односа, примјена Гранског и Општег колективног уговора, нема повреде члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине

Уставни суд закључује да је оспореним рјешењима редовних судова повријеђено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у вези с принципом владавине права из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине, јер у ситуацији када је законска одредба која се односи на замјену казне затвора нејасна и када резултира различитим тумачењем и примјеном, ову законску одредбу није тумачио и примијенио у корист странке која је у питању.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2809/12 од 24. маја 2013. године, став 42, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 77/13, замјена казне затвора новчаном, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да је у предметном поступку повријеђено апелантово право из члана 6 став 1 Европске конвенције када Врховни суд није дао аргументован одговор на то зашто није повријеђен принцип reformatio in peius у ситуацији када је оптужница измијењена тако да су додани елементи у чињеничном опису који чине кривично дјело за које је апелант оптужен, а првобитна оптужница по којој је донесена првостепена пресуда, која је укинута по жалби одбране, није садржавала те исте елементе у чињеничном опису.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1165/10 од 22. октобра 2013. године, став 44, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 88/13, кривични поступак, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да је повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 3 тачка д) Европске конвенције када се оспорена пресуда којом је апелант проглашен кривим да је починио кривично дјело тешке крађе заснива у одлучујућој мјери на исказима других саоптужених из истраге, који су на главној расправи искористили законско право да не одговарају на питања, због чега апелант није имао прилику у било којој фази поступка довести у питање њихове изјаве, које су биле од одлучне важности за његову осуду, а из образложења пресуде произлази да нема других доказа о апелантовој кривици.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2140/12 од 15. априла 2015. године, став 47, кривични поступак, пресуда се у одлучујућој мјери базира на исказима саоптужених који су се бранили шутњом, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

У конкретном случају ради се о правном питању које се тиче поступка извршења на основу мјенице као вјеродостојне исправе који је у ФБиХ на јединствен начин регулисан Законом о извршном поступку. Из дијела ове одлуке означеног као Законска рјешења и судска пракса у БиХ и упоредном праву недвосмислено произлази да се ради о питању чије разрјешење захтијева тумачења и примјене материјалних и процесних закона, а што је, прије свега, задатак редовних судова. Такође, из овог дијела одлуке произлази да у разрјешењу конкретног питања, тј. да ли мјеница с клаузулом „без протеста", да би била вјеродостојна исправа, мора бити протестована, не постоји јединствен став ни у судској пракси, као ни у правној литератури, односно да су питање протеста код мјенице и његов учинак предмет даљњих регулисања и појашњења и у међународном праву. У том смислу тешко би се могло говорити о очигледној произвољности која би била повод да се Уставни суд упусти у преиспитивање начина на који су у конкретном случају редовни судови тумачили и примијенили члан 29 Закона о извршном поступку и, у вези с тим, члан 47 Закона о мјеници. Ово тим прије што је Уставни суд, испитујући идентичне наводе истог апеланта о произвољном тумачењу и примјени права у истој чињеничној и правној ситуацији, већ закључио да су редовни судови дали детаљне, јасне и прецизне разлоге за своја одлучења, те да примјена релевантних законских одредби у било којем дијелу није била произвољна. Најзад, у ситуацији када је у међувремену у поступку пред редовним судовима обезбијеђен механизам за отклањање проблема неусаглашених судских одлука о истом или сличном чињеничном и правном питању, а што су и околности конкретног случаја, интервенцијом у конкретном случају Уставни суд би преузео улогу редовног суда и прејудицирао евентуално рјешење спорног правног питања кроз новоуспостављени механизам, чиме би лишио смисла и сврхе његово постојање у домаћем правном систему. Такав приступ би био супротан и већ исказаном ставу Уставног суда у вези са значајем механизма за превазилажење несагласности.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-760/13 од 30. септембра 2016. године, ст. 44 и 45, извршни поступак, мјеница без протеста, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да не постоји повреда права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када редовни судови закључак о апелантовој кривици и казни нису заснивали на доказима који су прибављени повредом члана II/3б) Устава Босне и Херцеговине и члана 3 Европске конвенције, те када у околностима конкретног случаја не постоји ништа што би упутило на закључак да је повријеђено апелантово право на одбрану, односно да поступак, сагледан у цјелини, није био правичан.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3840/13 од 26. октобра 2016. године, став 86, кривични поступак, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције зато што је пресуду донио судија пред којим није изведен нити један доказ, а није видљиво да су предузимане мјере организовањем поновног саслушања релевантних аргумената како би судија који је донио одлуку имао одговарајуће схватање доказа и аргумената, односно зато што није испоштован принцип непосредности као важне гаранције правичности поступка.

Постоји кршење апелантовог права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције и права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију јер судови нису оцијенили као релевантну чињеницу да је тужена трајно одузела апелантову имовину, односно спорно возило, односно да је располагала спорним возилом без судске одлуке (оптужба против апеланта одбијена, а нису постојале било какве околности које би указивале да су испуњени услови за задржавање спорног возила).
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4183/13 од 1. децембра 2016. године, став 52, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 3/17, парнични поступак у којем је апелант тражио поврат спорног возила и накнаду противвриједности спорног возила, принцип непосредности, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ

Апелант најприје тврди да је поступак, након што је Уставни суд укинуо одлуку Суда БиХ и предмет вратио на поновно одлучивање, требало да буде враћен у фазу након потврђивања оптужнице, те да је пропустом да то и учини Суд БиХ повриједио право на ефективни правни лијек, па му ускратио могућност да износи и предлаже нове доказе. „Уставни суд запажа да из образложења оспорене пресуде Суда БиХ произлази да је тај суд, слиједом става да је након одлуке Уставног суда којом је укинута пресуда којом је одлучено о апелантовој жалби поступак поновно враћен у фазу одлучивања о жалби, закључио да је његова обавеза да у овом поступку отклони повреду констатовану у пресуди Уставног суда с обзиром на то да је утврђено да је у конкретном случају ретроактивна примјена КЗБиХ била на апелантову штету у погледу изрицања казне. Надаље, указано је да, иако апелантова кривица није била предмет разматрања одлуке Уставног суда, изнесена је и анализа доказаности битних чињеница на којим се заснива закључак о апелантовој кривици, па је на тако утврђено чињенично стање примијењен кривични закон који је важио у вријеме почињења кривичног дјела, тј. КЗСФРЈ. У вези с тим, Уставни суд запажа да апелант у апелацији не оспорава и не тврди да у оспореној пресуди Суда БиХ нису испитани његови жалбени наводи, те не доводи у питање разлоге и образложења из оспорене пресуде, изузев у дијелу који се тиче закључка Суда БиХ да му је било обезбијеђено ефективно учествовање у поступку који је вођен против њега. Најзад, апелант не наводи које доказе му је било онемогућено да предлаже и проводи у прилог својој одбрани, а из образложења оспорене пресуде произлази, што апелант и не оспорава, да је другостепено вијеће прихватило и оцијенило доказе, медицинску документацију, коју је предочио на сједници вијећа а која се тицала његовог хендикепа, оштећења слуха. Стога, сама чињеница да је апелант незадовољан закључком Суда БиХ да му је омогућено да ефективно учествује у поступку не доводи у питање постојање ефективног правног лијека, односно у околностима конкретног случаја ни могућност да се у поступку поводом жалбе предлажу и проводе и нови докази".
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-875/14 од 15. фебруара 2017. године, ст. 47–53, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 19/17, кривични поступак, ратни злочин, поступак који је услиједио након што је Уставни суд укинуо одлуку Суда БиХ и предмет вратио на поновни поступак, нема повреде члана 6 Европске конвенције, члана II/3е) Устава БиХ ни члана 7 Европске конвенције

Уставни суд закључује да постоји повреда права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када апелант приликом испитивања у Тужилаштву БиХ није био, у складу с изричитим одредбама члана 6 и члана 78 став 2 тачка ц) ЗКПБиХ, упознат са свим дјелима која му се стављају на терет, нити поучен о правима која има, чиме је изостала тужиочева обавеза да упозна осумњиченог апеланта с предметном оптужбом, те када је такав апелантов исказ, дат у истрази, коришћен као доказ на главном претресу, што је довело у сумњу процес одлучивања и правичност поступка у цјелини у свјетлу општих гаранција права на правично суђење из члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-865/16 од 7. марта 2017. године, став 53, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 25/17, кривични поступак, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да постоји повреда принципа правне сигурности као једног од основних видова владавине права у оквиру права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када је суд, који је при томе био и суд посљедње инстанце против чије одлуке није постојао ефикасан правни лијек прописан законом за одлучивање о конкретном питању, у случају који се заснива на истом или сличном чињеничном и правном основу донио одлуку потпуно супротну дугогодишњој установљеној судској пракси, а да за то није дао објективно и разумно образложење, а при томе механизам који би обезбиједио конзистентност у одлучивању није био дјелотворан.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4582/16 од 6. децембра 2018. године, став 41, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 2/19, исплата јубиларне награде, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд је у Одлуци број АП-2763/09 утврдио повреду права на имовину те се стога апелантима мора надокнадити штета која је проузрокована уништењем њихове имовине. С тим циљем, Уставни суд је укинуо све оспорене пресуде (Врховног, Окружног и Основног суда) и предмет вратио Основном суду који је био дужан да донесе нову одлуку којом ће одлучити искључиво о висини накнаде штете коју треба исплатити апелантима, с обзиром на то да је Уставни суд већ утврдио да се апелантима мора надокнадити штета која је проузрокована уништењем њихове имовине. Имајући у виду одредбу члана II/2 Устава Босне и Херцеговине којом је прописано да се права и слободе предвиђене Европском конвенцијом и њеним протоколима директно примјењују у Босни и Херцеговини и имају приоритет над свим осталим законима, Уставни суд сматра да су Окружни суд, а затим и Врховни суд (у поновном поступку) очигледно игнорисали одлуку Уставног суда у контексту стандарда позитивне обавезе везане за спровођење истраге и у вези с тим налогом датим у изреци одлуке Уставног суда којим се предмет враћа Основном суду „који је дужан да […] донесе нову одлуку којом ће одлучити о висини накнаде штете коју треба исплатити апелантима“. Уставни суд закључује да је дошло до кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3559/18 од 24. септембра 2020. године, ст. 52–56, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 64/20, накнада штете за кућу порушену у рату, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ, те члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију

Прекршено је апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када су редовни судови исказали претјерани формализам у примјени одредбе члана 4 у вези са чланом 170 став 1 ЗОР-а утврдивши да су се остварили сви елементи бића прекршаја који је апеланту стављен на терет, чиме је нарушена суштина апелантовог права на правично суђење. Такође је прекршено апелантово право из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције јер су редовни судови арбитрарно тумачили обавезе БиХ и њених органа према Конвенцији Међународне организације рада број 181.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-809/19 од 10. новембра 2020. године, став 50, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 79/20, прекршајни поступак, уступање радника, Конвенција Међународне организације рада број 181

Постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине када је након доношења оспорене одлуке Врховног суда којом је одбијен противтужбени захтјев апеланткиње (Федерација БиХ) за предају предметног стана у посјед донесена одлука Врховног суда којом је коначно усвојен тужитељичин тужбени захтјев за исплату компензације за одузето предратно станарско право на истом стану (у чијем посједу се тужитељица налази). Стога, релевантне околности конкретног случаја указују да предметни поступак, када се сагледа у цјелини, није био правичан јер је вођен на апеланткињину штету.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-837/20 од 16. децембра 2021. године, став 59, стан ЈНА