Мијешање у имовину

Монетарне промјене (инфлација и промјена валуте) које су се десиле послије пресуде суда не спадају под заштиту члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука број У-11/01 од 25. фебруара 2001. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 20/02

У случају законитог постављања привременог пословног објекта на градском грађевинском земљишту изузетом из посједа апеланткињиног мужа као ранијег корисника није дошло до мијешања у апеланткињино право на мирно уживање имовине, па није повријеђено право на мирно уживање имовине из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о меритуму број АП-1066/04 од 13. септембра 2005. године, ст. 29 и 30, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 22/06

Уставни суд закључује да је тиме што није донесен одређени оквирни закон којим би се регулисало питање исплате старе девизне штедње Босна и Херцеговина пропустила да дјелотворно заштити право на имовину апеланата, чиме су повријеђена права која произлазе из члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-130/04 од 2. децембра 2005. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 9/06, девизна штедња

Оправдано мијешање се не може наметнути само законском одредбом која испуњава критеријум „законитости“ и служи легитимном циљу у јавном интересу, него мора, такође, одржати разуман однос „пропорционалности“ између употријебљених средстава и циља који се жели остварити. Мијешање у право на имовину не смије ићи даље од потребног да би се постигао легитиман циљ, а носиоци имовинских права не смију бити подвргнути произвољном третману и од њих се не смије тражити да сносе превелик терет да би био остварен легитиман циљ.
• Одлука о меритуму број АП-774/04 од 20. децембра 2005. године, став 376, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 39/06, неизвршавање правоснажних судских одлука којима је апелантима додијељена материјална и нематеријална штета на име „ратне штете“, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ

Није било мијешања у апелантову имовину заштићену чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, с обзиром на то да је утврђено да апелант није успио да докаже да код туженог постоји грађанскоправна легитимација, на основу које се тужени терети одређеном обавезом, а апелант има овлашћење да захтијева испуњење такве обавезе.
• Одлука о меритуму број АП-1231/05 од 12. априла 2006. године, став 26, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 61/06, грађански поступак, пасивна легитимација

Рјешења Врховног суда и царинских органа којим је изречена мјера одузимања возила, за које је апелант продавачу исплатио купопродајни износ и које је апелантова својина, несумњиво представљају мијешање у апелантово право на мирно уживање имовине и лишавање апеланта имовине.
• Одлука о меритуму број АП-2078/05 од 12. априла 2006. године, став 42, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 7/07, одузимање возила због царинског прекршаја

Оспорена судска одлука којом је одбачена апелантова тужба за сметање посједа због апсолутне ненадлежности суда не представља мијешање у апелантову имовину, те нема повреде његовог уставног права из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о меритуму број АП-570/05 од 9. маја 2006. године, став 26, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 87/06

Оспоравана судска рјешења којима се апеланту налаже уздржавање од ометања и омогућавање тужиоцу коришћења права служности пролаза преко земљишта које је апелантова својина несумњиво представљају мијешање у његово право на мирно уживање своје имовине.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1292/05 од 27. јуна 2006. године, став 22, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 87/06, право служности

Пресуда Врховног суда којом се апелантима оспорава право на исплату новчаног дуга усљед монетарних и законских промјена које су наступиле послије закључивања уговора, односно у вријеме када је орочени динарски депозит, у складу са закљученим уговором, требало вратити, несумњиво представља мијешање у имовину и лишавање права апеланата на мирно уживање њихове имовине.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2158/05 од 21. децембра 2006. године, став 39, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 34/07, неисплаћивање новчаног дуга усљед монетарних и законских промјена које су наступиле послије закључивања уговора, нема повреде члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију ни члана II/3к) Устава БиХ

Уставни суд сматра да недоношење одлуке о апелантовом тужбеном захтјеву усмјереном на предају у посјед предметних непокретности представља мијешање у апелантово право на мирно уживање имовине. Надаље, неспорно је да је апелант због претјерано дугог трајања предметног поступка онемогућен у мирном уживању своје имовине у периоду од двадесет година и четири мјесеца, од којег је период од тринаест година и четири мјесеца био предмет анализе Уставног суда. Уставни суд сматра да је одуговлачење суда да донесе коначну одлуку о апелантовом тужбеном захтјеву ставило на апеланта „претјеран терет“ и да за такво мијешање није постојао легитиман циљ.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-393/07 од 13. маја 2009. године, став 40, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 64/09, разуман рок, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ

Полазећи од ограничења остваривања права апеланта Бораса на имовину коју је купио од апеланта Смољана (конкретно удјел у фирми, који представља заједничку имовину тужитељице и апеланта Смољана), редовни судови су, између осталог, истакли да је такав уговор ништав, у смислу одредбе члана 103 ЗОО-а и да не производи правна дејства јер је противан релевантним одредбама Породичног закона који је, у конкретном случају, противно тврдњама апеланата, lex specialis. Дакле, имајући у виду околности конкретног случаја, садржај релевантних одредби Породичног закона, ЗОО-а, Закона о привредним друштвима и Закона о поступку уписа правних лица у судски регистар, које су у конкретном случају примијењене, Уставни суд сматра да, поред тога што није дошло до злоупотребе уставних права апеланта Бораса, у конкретном предмету на апеланта Бораса није стављен ни „претјеран” терет и да су законски модалитети наведених ограничења пропорционални циљевима који се желе постићи.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1730/11 од 8. маја 2014. године, став 40, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 50/14, продаја пословних удјела без сагласности бившег брачног друга, брачна течевина, ништавост, нема повреде члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију ни члана II/3к) Устава БиХ

Уставни суд закључује да је оспореним пресудама прекршено право апеланата на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију у ситуацији када Врховни суд и Окружни суд нису у околностима конкретног случаја сматрали да су обраћање CRPC-у и надлежном министарству релевантне процесне радње, у смислу члана 388 ЗОО-а, које су довеле до прекида застаријевања, што је за посљедицу имало незаконито мијешање у право апеланата на имовину.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-5070/10 од 29. маја 2014. године, став 61, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 50/14, прекид застаре, парнични поступак ради накнаде материјалне штете настале потпуним уништењем предметних непокретности, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-303/10 од 4. јула 2014. године, став 41, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 64/14;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4383/11 од 26. марта 2015. године, став 46, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 33/15

Уставни суд примјећује да из образложења оспорене пресуде Врховног суда произлази да је правилним оцијењен закључак првостепеног суда да уговор о јемству није ништав у смислу члана 103 ЗОО-а, с обзиром на то да је закључен у складу са чланом 251ц. ЗОП-а. У прилог том стајалишту Врховни суд је указао да је у поступку било неспорно да је у вријеме закључења уговора о јемству као власник предметног стана у јавној књизи био уписан друготужени, те да је предметни стан био и у његовом посједу. Надаље, из образложења оспорене пресуде Врховног суда произлази да, сходно тако утврђеном неспорном чињеничном стању, првотужени није знао, нити је могао знати да друготужени није власник предметне непокретности, односно да у конкретном случају није постојало ништа што би упутило на закључак да постоји и ванкњижни власник, а због чега је закључено да је првотужени у вријеме закључења уговора о јемству био савјестан. Најзад, из образложења пресуде Врховног суда произлази да у ситуацији када се постави питање примјене принципа да нико не може на другог пренијети више права него што их сам има или принципа повјерења у јавне књиге, треба примијенити принцип повјерења у јавне књиге. У прилог наведеном Врховни суд је указао да у околностима конкретног случаја, када у вријеме стављања предметног стана под хипотеку апелант није био ни у његовом посједу, а друготужени је био и земљишнокњижни власник и посједник, те када је од дана када је апелант стекао основ за упис у земљишне књиге протекао дуг период, да се апелант према предметом стану односио немарно и с недовољно бриге и пажње, а за што га не могу оправдати ни ратне околности, треба примијенити принцип повјерења у земљишне књиге. Слиједом наведеног, Врховни суд је заузео стајалиште да је у интересу правног промета да онај ко савјесно, уредним уписом у земљишне књиге као јавне прибави право залога на непокретности уписаној у земљишне књиге стиче то земљишнокњижно право, иако се стање ван земљишних књига не слаже са стањем у земљишним књигама. Уставни суд сматра да у околностима конкретног случаја нема ништа што би упутило на закључак да оспорена пресуда Врховног суда резултира мијешањем у апелантово право на имовину које није у складу са законом, с обзиром на то да је неспорно утврђено да је уговор о јемству закључен у складу са чланом 251ц. ЗОП-а.
• Одлука број АП-3738/12 од 8. децембра 2015. године, ст. 41 и 42, поступак утврђивања ништавости уговора о јемству, принцип повјерења у јавне књиге, нема повреде члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију ни члана II/3к) Устава БиХ

У конкретном случају дошло је до мијешања у апелантову имовину с обзиром на то да је оспореним одлукама одређена привремена мјера забране отуђења имовине, при чему из садржаја оспорених рјешења као неспорно произлази да та имовина није одузета трајно, него је привремено ограничено располагање тако што је забрањено отуђење до другачије одлуке суда. Одговарајући на питање да ли је мијешање у апелантову имовину било у складу са законом и у јавном интересу, Уставни суд примјећује да су у погледу поштовања услова из другог става члана 1 Протокола број 1 оспорена рјешења донесена у складу с релевантним одредбама ЗКПБиХ и Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима. Наиме, Уставни суд запажа да је Суд БиХ оспорене одлуке донио у складу са законским овлашћењем које произлази из одредби члана 73 ЗКПБиХ којим је јасно прописано: „Суд може у било које вријеме у току поступка донијети на приједлог тужиоца привремену мјеру одузимања имовине која се има одузети по КЗБиХ, мјеру запљене или другу неопходну привремену мјеру како би се спријечило коришћење, отуђење или располагање том имовином.“ Осим тога, Уставни суд указује да одредба члана 27 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима прописује обавезу домаћем правосудном органу да на захтјев страних правосудних органа, у складу с домаћим законодавством, предузме привремене мјере с циљем прикупљања доказног материјала и обезбјеђења већ прикупљених доказа или заштите угрожених правних интереса. Уставни суд запажа да је Суд БиХ, одлучујући у конкретном предмету, примјену одредбе члана 27 Закона о међународној правној помоћи, засновао на одредби члана 73 ЗКПБиХ. Иако Уставни суд запажа да наведена одредба прописује могућност доношења привремене мјере у ситуацији када се поступак води пред тим судом, а у конкретном случају се поступак води пред правосудним органима Краљевине Низоземске, Уставни суд уочава да је интенција Суда БиХ била да захтјев из одредбе члана 27 Закона о међународној помоћи у кривичним стварима, који се односи на прописаност у домаћем законодавству, веже за наведену одредбу ЗКПБиХ. С обзиром на наведено, Уставни суд овакво образложење Суда БиХ не сматра произвољним и закључује да је мијешање у апелантово право на имовину било у складу са законом и у јавном интересу.
• Одлука број АП-7447/18 од 14. октобра 2020. године, ст. 39 и 40, привремена мјера забране отуђења имовине на основу замолнице друге државе, нема повреде члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију ни члана II/3к) Устава БиХ