Законито хапшење – уопштено

Постоји кршење члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 Европске конвенције ако је притвор заснован на законској одредби којом је прописан облигаторан притвор, те, стога, притвор није био законит у смислу принципа члана 5 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-573/07 од 29. априла 2009. године, став 36, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 75/09, утврђена повреда члана 5 Европске конвенције и члана II/3д) Устава БиХ

Уставни суд закључује да постоји кршење права из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 Европске конвенције када је рјешење о одређивању притвора засновано на законској одредби која прописује „облигаторан притвор", односно када суд није могао извршити индивидуализацију изречене мјере, нити се могао бавити испитивањем било каквих посебних околности које би могле оправдати одређивање притвора апеланту у смислу гаранција из члана 5 Европске конвенције. Осим тога, Уставни суд закључује да предметна законска одредба не задовољава потребан законски квалитет у мјери у којој би се поштовали стандарди из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-498/11 од 15. јула 2011. године, став 35, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 104/11

Уставни суд сматра да у околностима конкретног случаја није испоштован поступак прописан законом због пропуста полицијских органа да утврде и да апеланта у тренутку лишавања слободе, као и приликом узимања изјаве у својству осумњиченог обавијесте да, поред постојања основа сумње, постоји и било који од разлога из члана 146а)-д) ЗКПФБиХ, а који услови, у складу са чланом 153 став 1 ЗКПФБиХ, на основу којег је апелант и лишен слободе, морају бити кумулативно испуњени. С обзиром на наведено, неспорно је, дакле, у смислу наведених ставова Европског суда, да у апелантовом случају нису „поштoвана материјална и процедурална правила националног права", конкретно ЗКПФБиХ, из чега произлази да апелантово лишавање слободе представља незаконито лишавање слободе.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3080/13 од 16. марта 2016. године, став 35, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 29/16;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2641/16 од 1. фебруара 2017. године, став 44, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 14/17, случајеви у којима је полиција извршила лишавање слободе, утврђена повреда члана 5 Европске конвенције и члана II/3д) Устава БиХ

Уставни суд сматра да у околностима конкретног случаја није испоштован поступак прописан законом због пропуста полицијских органа да утврде и да апеланта у тренутку лишавања слободе обавијесте да, поред постојања основа сумње да је починио конкретни прекршај, постоји и било који од посебних услова из члана 17 Закона о прекршајима који морају бити кумулативно испуњени, те да је апелантово лишавање слободе било неопходна мјера како би се остварила сврха лишавања слободе утврђена цитираном законском одредбом, тј. појављивање пред судом. Уставни суд закључује да постоји кршење права из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 Европске конвенције када у околностима конкретног случаја лишавање слободе није „законито" јер није предузето уз обавезу поштовања материјалних и процедуралних правила националног права.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1634/16 од 1. децембра 2016. године, ст. 44 и 47, случај у којем је полиција извршила лишавање слободе, утврђена повреда члана 5 Европске конвенције и члана II/3д) Устава БиХ

Уставни суд сматра да је о приједлогу за продужење притвора одлучивао судија за претходно саслушање, што представља повреду наведених процесних одредби о надлежности за одлучивање о продужењу притвора, односно „велику и очиту неправилност" у доношењу одлуке, нарочито што је повреду тих одредби законодавац прописао као битну повреду одредби кривичног поступка. Надаље, вијеће које је одлучивало у жалбеном поступку није отклонило велику и очиту неправилност, односно недостатке рјешења којим је продужен притвор апеланту. Дакле, Уставни суд сматра да је поступање редовних судова било „арбитрарно" с обзиром на то да су, упркос јасним формулацијама у домаћем праву и успостављеној судској пракси којом је заузет јасан став о надлежности за продужење притвора након потврђивања оптужнице, редовни судови занемарили да правилно примијене мјеродавне прописе упркос апелантовим тврдњама којима је указивао на повреде наведених одредби.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2551/18 од 19. јуна 2018. године, став 29, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 49/18, надлежност за одлучивање о продужењу притвора, прекорачење надлежности судије за претходно саслушање, утврђена повреда члана 5 Европске конвенције и члана II/3д) Устава БиХ