Дјелотворан правни лијек

Не може се на појединца ставити претјеран терет у откривању који је најдјелотворнији пут којим би дошао до остваривања својих права.
• Одлука број У-18/00 од 10. маја 2002. године, став 40, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 30/02

У случају када је апелант имао на располагању правна средства, и када је све правне лијекове пред наведеним судовима искористио и када су о њима судови донијели одговарајуће пресуде, члан 13 Европске конвенције није повријеђен.
• Одлука о меритуму број У-70/03 од 30. јануара 2004. године, став 26, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 11/04;
• Одлука о допустивости и меритуму број У-94/03 од 17. маја 2004. године, став 31, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 34/04

Чињеница да резултат правних лијекова није позитивна посљедица за апеланта, сама по себи, не представља кршење права на дјелотворан правни лијек.
• Одлука о меритуму број АП-1100/05 од 17. новембра 2005. године, став 37, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 22/06, деложација апеланта ради поврата стана предратном носиоцу станарског права

Члан 13 Европске конвенције не обавезује државу да обезбиједи могућност жалбе вишем суду да би се установило да ли је дошло до повреде права из Европске конвенције.
• Одлука о меритуму број АП-68/05 од 20. децембра 2005. године, став 41, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 37/06

Дјелотворност правног лијека не огледа се само у чињеници да је он правно и формално предвиђен, већ и да је у пракси ефикасан.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-953/05 од 8. јула 2006. године, став 55, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 20/07, смјењивање званичника од стране високог представника;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2582/05 од 16. јануара 2007. године, став 42, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 38/07, лишавање слободе од стране СФОР-а

Правни лијекови који су предвиђени за заштиту права морају да буду физички доступни, не смију да буду ометани актима, пропустима, одгађањима или немаром власти, те морају да буду у стању да штите предметна права.
• Одлука о меритуму број У-36/02 од 12. септембра 2006. године, став 25, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 9/04;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1431/05 од 30. јануара 2004. године, тачка 51, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 9/07;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2582/05 од 16. јануара 2007. године, став 42, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 38/07, лишавање слободе од стране СФОР-а

Уставни суд закључује да постоји и кршење права на дјелотворан правни лијек из члана Европске конвенције у вези с правом на суђење у разумном року из члана 6 став 1 Европске конвенције будући да не постоји дјелотворан правни лијек којим би се апелантима, прије подношења апелације Уставном суду, омогућило убрзање поступка који је у току или обештећење због одуговлачења које се већ десило.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4101/15 од 10. маја 2017. године, став 118, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 43/17, парнични поступак, дужина трајања поступка

Уставни суд закључује да је у конкретном случају дошло до повреде права на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције у вези с правом на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је редовни суд приликом достављања одлуке на коју апелант има право жалбе с неприхватљивим формализмом примијенио законске одредбе о достављању, чиме је изостала разумна марљивост редовног суда јер му је била позната de facto апелантова адреса.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2970/16 од 11. октобра 2018. године, став 47, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 80/18, достава, повреда члана 13 Европске конвенције у вези с правом на правично суђење из члана II/3е) Устава БиХ и члана 6 став 1 Европске конвенције

Прекршено је апелантово право на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције у вези с правом на приступ суду из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када суд одбаци захтјев за ванредно преиспитивање аналогном примјеном ЗПП-а којим се ограничава парнична способност странке да изјави ревизију, будући да такво ограничење није прописано у ЗУС-у, који садржи одредбе о томе ко и како може изјавити захтјев за ванредно преиспитивање, па је примјена члана 55 ЗУС-а произвољна.
Одлука о допустивости и меритуму број АП-5055/18 од 15. јануара 2020. године, став 33, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 8/20, захтјев за ванредно преиспитивање, повреда члана 13 Европске конвенције у вези с правом на правично суђење из члана II/3е) Устава БиХ и члана 6 став 1 Европске конвенције

Из навода апелације произлази да апеланткиња указује на кршење права на дјелотворан правни лијек у вези с правом на правично суђење у сегменту приступа суду зато што је Кантонални суд пропустио да одлучи о жалби коју је апеланткиња путем Општинског суда поднијела против првостепене пресуде. Не оспоравајући закључак Кантоналног суда да закон који је дужан да примијени не садржи правни основ који би му омогућио да накнадно одлучи о апеланткињиној жалби, Уставни суд указује да у таквим ситуацијама треба директно примијенити релевантне одредбе Устава Босне и Херцеговине и Европске конвенције (које су судови обавезни да директно примјењују), те отклонити пропуст на који је указано, јер недостатак у важећим прописима не може бити оправдање за кршење основних људских права. У конкретном случају, пропустом да се одлучи о апеланткињиној жалби (која у овом поступку представља дјелотворан правни лијек), доведено је у питање и апеланткињино право на приступ суду из члана 6 став 1 Европске конвенције у дијелу који се односи на другостепени поступак пред Кантоналним судом. Из наведеног слиједи закључак да је уставна обавеза Кантоналног суда била да директном примјеном Устава Босне и Херцеговине и Европске конвенције отклони уочени недостатак, те да одлучи о апеланткињиној жалби, без обзира на то што одредбе ЗПП-а који је примијењен не омогућавају доношење допунске одлуке када суд пропусти да одлучи о жалби.
Одлука о допустивости и меритуму број АП-4899/19 од 23. јуна 2021. године, ст. 28−30, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 43/21, грађански поступак, права из радног односа, повреда члана 13 Европске конвенције у вези с правом на правично суђење из члана II/3е) Устава БиХ и члана 6 став 1 Европске конвенције (приступ суду)

Прекршено је апелантово право на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције у вези с правом на приступ суду из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када је Врховни суд одбацио апелантову ревизију због тога што не испуњава услове прописане одредбом члана 237 став 2 ЗПП-а, занемарујући чињеницу да је вриједност предмета спора измијенио Општински суд, односно да измијењена вриједност предмета спора прелази имовински цензус прописан наведеном одредбом.
Одлука о допустивости и меритуму број АП-407/20 од 8. септембра 2021. године, став 41, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 59/21, парнични поступак вођен ради утврђења ништавости уговора и брисања земљишнокњижног стања