Због коришћења захтјева за ванредно ублажавање казне и захтјева за понављање поступка као неефективних правних лијекова апелант је поднио апелацију након што је протекао рок за подношење апелације предвиђен Пословником Уставног суда.
• Одлука о допустивости број У-20/03 од 17. марта 2004. године, став 9 и даље;
• Одлука о допустивости број АП-1053/05 од 28. јуна 2005. године, ст. 6 и 7;
• Одлука о допустивости број АП-1091/05 од 14. марта 2006. године, ст. 8 и 9
Одлука којом је правни лијек одбачен зато што апелант није испоштовао формалне захтјеве правног лијека (рок, плаћање такси, форма или испуњење других законских услова) не може се сматрати коначном. Коришћење таквог правног лијека не прекида рок од 60 дана прописан чланом 15 став 3 Пословника Уставног суда.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-407/04 од 23. јула 2004. године, став 14, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 43/04
Коришћење неефективног правног лијека не прекида рок од 60 дана за подношење апелације Уставном суду.
• Одлука о допустивости број АП-532/04 од 23. јула 2004. године, став 12
Захтјеви за понављање правоснажно окончаног поступка не представљају ефективне правне лијекове све док немају успјеха и не резултују поновним отварањем поступка. Самим тим ти захтјеви не заустављају рок од 60 дана за подношење апелације Уставном суду, прописан чланом 15 став 3 Пословника Уставног суда (види Уставни суд, Одлука број АП-49/03 од 17. марта 2004. године и бивша Европска комисија за људска права, пресуда Г. против Савезне Републике Њемачке, апликација број Е 10431/83 од 16. децембра 1983. године, Одлуке и извјештаји (ОИ) број 35).
• Одлука о допустивости број АП-723/04 од 15. јуна 2005. године, став 10
Правило исцрпљивања правних лијекова захтијева да апелант дође до коначне одлуке. Коначна одлука представља одговор на посљедњи правни лијек који је ефективан и адекватан да испита нижестепену одлуку, како у чињеничном тако и у правном погледу. Одлука којом је правни лијек одбачен зато што апелант није испоштовао формалне захтјеве правног лијека (рок, плаћање такси, форма или испуњење законских услова) не може се сматрати коначном. Коришћењем таквог правног лијека не прекида се рачунање рока од 60 дана прописаног чланом 15 став 3 Пословника Уставног суда. У конкретном случају, ревизија апеланата је одбачена као недозвољена па је представљала неефективан правни лијек. Дакле, коначна одлука је била пресуда Кантоналног суда. Коришћењем ревизије која је одбачена апелант је пропустио да поднесе апелацију у року који је предвиђен Правилима Уставног суда.
• Одлука о допустивости број АП-910/05 од 28. јуна 2005. године, ст. 7, 8 и 9;
• Одлука о допустивости број АП-1050/05 од 9. фебруара 2006. године, став 6;
• Одлука о допустивости број АП-1051/05 од 9. фебруара 2006. године, ст. 7 и 8;
• Одлука о допустивости број АП-1068/05 од 12. априла 2006. године, ст. 7 и 8
У конкретном случају захтјев за обнављање поступка не представља ефективан правни лијек који прекида рок од 60 дана за подношење апелације и који апелант није био дужан да исцрпи прије подношења апелације. Коришћењем тог захтјева апелант је пропустио да поднесе апелацију у року који је предвиђен Правилима Уставног суда.
• Одлука о допустивости број АП-904/05 од 9. фебруара 2006. године, ст. 9 и 10
Члан 16 став (1) Правила Уставног суда као услов допустивости апелације прописује обавезу да се апелација поднесе у року од 60 дана од дана када је апелант примио одлуку о посљедњем ефективном правном лијеку који је користио. Тај рок од 60 дана нужно се односи и на подношење допуне апелације, те се само изузетно може прихватити допуна апелације поднесена ван тог рока уколико се односи на нове правне околности које су настале након протека наведеног рока. Могућност подношења допуне апелације се никако не може тако широко тумачити да се под тим подразумијева право да апеланти могу у односу на исто чињенично стање и исте оспорене одлуке апелацију допуњавати све вријеме док траје поступак поводом апелације пред Уставним судом, а ван рока од 60 дана.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1426/05 од 9. новембра 2006. године, став 49, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 11/07
У вријеме подношења апелације била је донесена правоснажна пресуда по апеланткињиној тужби. Иако је поступак по ревизији туженог – противтужиоца у току, Уставни суд ће размотрити апеланткињине наводе о недоношењу одлуке у разумном року у односу на поступак по њеној тужби који је правоснажно окончан пресудом Кантоналног суда, с обзиром на то да се апеланткиња жали само на тај дио поступка. У ситуацији када се апелант жали због повреде права на правично суђење због недоношења одлуке у разумном року, а прије подношења апелације Уставном суду донесена је и уручена правоснажна судска одлука, апелација се може сматрати благовременом само ако је поднесена у року из члана 16 став (1) Правила Уставног суда.
• Одлука о допустивости број АП-1839/05 од 21. децембра 2006. године, став 6
Сваки формални супарничар самостално диспонира својим тужбеним захтјевом, а надлежни суд може различито одлучити за поједине формалне супарничаре. Према томе, формално супарничарство је правни институт чији је циљ, прије свега, да се поступак води на што економичнији начин. Та чињеница, међутим, не би смјела да се злоупотријеби у погледу коришћења правних лијекова, те да се заобиђе забрана изјављивања ревизије уколико једна или више странака не испуњавају имовински законски цензус од 10.000 КМ. Другим ријечима, ни тужиоци ни тужени не смију злоупотријебити чињеницу да у конкретном случају наступају једном тужбом као формални супарничари, тј. да су формални супарничари против туженог покренули једну парницу. Да су тужиоци наступали појединачно, што је процесно било могуће, ни поједини тужиоци ни тужени не би имали право на изјављивање ревизије.
• Одлука о допустивости број АП-2683/07 од 14. фебруара 2008. године, став 7
Ревизија у парничном поступку је дјелотворан правни лијек уколико у конкретном случају апелант испуни све законом прописане услове (Одлука Уставног суда број АП-1121/04 од 13. октобра 2005. године, тачка 21). У том случају, рок од 60 дана за подношење апелације тече од дана пријема ревизионе одлуке. A contrario, уколико ревизија није дозвољена, апелант је дужан да се обрати Уставном суду у року од 60 дана од дана пријема другостепене, тј. правоснажне судске одлуке (Одлука Уставног суда број АП-2684/06 од 5. јуна 2007. године, тачка 10). С обзиром на изузетак предвиђен у члану 237 став 3 Закона о парничном поступку, према којем Врховни суд Републике Српске може допустити ревизију у свим предметима, чак и у оним у којим није испуњен услов имовинског цензуса, апелант има могућност да се обрати Уставном суду апелацијом у року од 60 дана од дана пријема другостепене, тј. правоснажне судске одлуке, али може истовремено да изјави ревизију, с тим што је у обавези да о томе обавијести Уставни суд. Уставни суд ће одбацити апелацију као преурањену јер би доношењем своје одлуке прије доношења одлуке Врховног суда о изјављеној ревизији прејудицирао то питање. Међутим, након доношења одлуке о ревизији, без обзира на врсту и разлоге те одлуке, апелант има могућност да поново поднесе апелацију у којој је, у смислу члана 19 став (3) Правила Уставног суда, дужан на прописаном обрасцу апелације под тачком 8а) остале одлуке навести и ову одлуку Уставног суда.
• Одлука Уставног суда број АП-106/06 од 23. фебруара 2006. године, тачка 9;
• Одлука о допустивости број АП-2579/06 од 3. априла 2008. године, став 6
