Уставни суд закључује да постоји кршење права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију јер, поред законитог мијешања у право на имовину које је имало легитиман циљ, прописивањем у члану 39е Закона о продаји станова на којима постоји станарско право неадекватне накнаде која припада лицима која имају правно обавезујући уговор о откупу тзв. војног стана умјесто укњижбе и поврата стана у посјед, међу којима су и апеланти, није постигнута пропорционалност мијешања у имовину апеланата, односно стављен је превелики терет на апеланте.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1205/08 од 13. јула 2012. године, став 66, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 79/12, станови ЈНА, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ, нема повреда члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е)Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји кршење права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине, односно члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када је мијешање у апелантово право на имовину извршено тако што је одлукама Основног суда нарушена равнотежа између јавног интереса и апелантовог интереса претјераним личним теретом који апелант трпи у виду онемогућавања да слободно располаже својом имовином.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1986/09 од 13. јула 2012. године, став 48, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 81/12, захтјев за враћање привремено одузетог прикључног возила, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд закључује да у конкретном случају није повријеђено апелантово право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију с обзиром на то да је мијешање било предвиђено законом и служило легитимном циљу, те да је апелант у међувремену, од напуштања предратног стана, стекао еквивалентна права у државама насталим на просторима бивше СФРЈ, те да одлукама редовних судова на апеланта није стављен превелики терет.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1207/08 од 23. новембра 2012. године, став 36, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 102/12, станови ЈНА, немогућност апеланта да се врати у посјед стана који је био предмет купопродајног уговора, за који су редовни судови утврдили да је правно обавезујући у смислу члана 39 Закона о продаји станова и немогућност да се на том стану укњижи као власник, нема повреде члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију ни члана II/3к)Устава БиХ
Уставни суд закључује да у конкретном случају није повријеђено апелантово право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију с обзиром на то да су они у међувремену стекли еквивалентна права у другим државама СФРЈ, односно да на апеланте није стављен превелики терет.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3151/09 од 23. новембра 2012. године, став 48, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 1/13, станови ЈНА, немогућност апеланата да се врате у посјед станова на којима су прије рата они или њихови брачни другови били носиоци станарског права, нема повреде члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију ни члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји кршење права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када су јавне власти, мијешањем у имовину апеланата, које је било законито и имало легитиман циљ, недопуштањем враћања у станове на којима су апеланти или њихови правни предници, односно њихови брачни другови имали станарско право, односно за које је утврђено да имају правно обавезујуће уговоре у смислу члана 39 Закона о продаји станова, апелантима, у ствари, одузеле имовину, а да нису утврђене релевантне чињенице да ли су испуњени услови да им њихова предратна станарска права, односно права из правно обавезујућих уговора буду компензована путем одговарајуће накнаде, чиме је на апеланте стављен превелики терет, односно чиме није постигнута правична равнотежа између заштите имовине апеланата и захтјева јавног интереса.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1370/08 од 23. новембра 2012. године, став 116, станови ЈНА, поврат у станове на којима су прије рата апеланти или њихови брачни другови, односно њихови правни предници имали станарско право и закључили правно обавезујуће уговоре у смислу члана 39 Закона о продаји станова, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји кршење права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када су јавне власти, мијешањем у имовину апеланата, које је било законито и имало легитиман циљ, недопуштањем враћања у станове на којима су они или њихови брачни другови имали станарско право, апелантима, у ствари, одузеле имовину, а да нису утврђене релевантне чињенице да ли су испуњени услови да им њихова предратна станарска права буду компензована путем одговарајуће накнаде, чиме је на апеланте стављен превелики терет, односно чиме није постигнута правична равнотежа између заштите имовине апеланата и захтјева јавног интереса.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1011/08 од 23. новембра 2012. године, став 87, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 102/12, станови ЈНА, немогућност апеланата да се врате у посјед тзв. војних станова на којима су били носиоци станарског права, али нису закључили правно обавезујуће уговоре о њиховом откупу, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји кршење права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када су јавне власти, мијешањем у имовину апеланата, које је било законито и имало легитиман циљ, недопуштањем враћања у станове на којима су они или њихови брачни другови или правни предници имали станарско право, апелантима, у ствари, одузеле имовину, а да нису утврђене релевантне чињенице да ли су испуњени услови да им њихова предратна станарска права буду компензована путем одговарајуће накнаде, чиме је на апеланте стављен превелики терет, односно чиме није постигнута правична равнотежа између заштите имовине апеланата и захтјева јавног интереса.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1250/08 од 23. новембра 2012. године, став 33, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 102/12, станови ЈНА, немогућност апеланата да се врате у посјед тзв. војних станова на којима су били носиоци станарског права, за које је у поступцима пред редовним судовима утврђено да нису закључили правно обавезујуће уговоре о њиховом откупу у смислу члана 39 Закона о продаји станова јер суду нису доставили уговоре за које тврде да су закључени, него само уплатнице на одређене износе и потврде банака о извршеним уплатама, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји повреда права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када је мијешањем у право на имовину, заснованом на закону и у сврху остваривања легитимног циља, у специфичним околностима конкретног случаја нарушен разуман однос пропорционалности на начин да појединац мора да сноси претјеран и појединачан терет јер је дјеловањем јавних власти доведен у увјерење да је поступио у складу са законом, а више не постоји могућност да недостатак уочен досљедним тумачењем закона отклони, а због чега је онемогућен у уживању и заштити права које му припада.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2175/09 од 30. јануара 2013. године, став 40, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 18/13, проблематизовано питање ваљаности уговора овјереног у амбасади, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд сматра да у специфичним околностима конкретног случаја, када је апелант као законски насљедник своје мајке, која је као купац започела процедуру купопродаје стана на којем постоји станарско право, уплатила купопродајну цијену и у току поступка умрла (31. јула 2007. године), а пропустом туженог као продавца предметног стана није потписала предметни уговор, доведен у ситуацију да не може да оствари права из предметног уговора, досљедно тумачење закона да су уговорне стране дужне да овјере своје потписе не задовољава правичан однос пропорционалности између заштите општег интереса и интереса појединца, те да апелант мора сносити посебан и претјеран терет.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1683/10 од 9. октобра 2013. године, став 32, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 88/13, захтјев за утврђивање правне ваљаности уговора о купопродаји стана закљученог између апелантове правне преднице (апелантове мајке) као купца и туженог као продавца, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји кршење права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине, односно члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када је мијешање у апелантово право на имовину извршено тако што је одлукама Суда БиХ нарушена равнотежа између јавног интереса и апелантовог интереса, и то претјераним личним теретом који апелант трпи у виду онемогућавања да слободно располаже својом имовином.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3329/10 од 9. октобра 2013. године, став 46, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 86/13, поступак привременог одузимања предмета, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
У одговору на питање да ли је у конкретном случају постигнут правичан однос између заштите интереса апеланата и легитимног циља у јавном интересу којем се тежи, Уставни суд истиче да је у парничном поступку утврђена апелантова инвалидност у проценту од 70%, те умањење апелантове опште животне активности за 80%, и то у његовој тридесетој години живота, а да су појавни облици утврђеног инвалидитета код апеланта, поред насталих обољења, и значајна измјена његове личности – апелант је отежано покретан, нестабилан, просторно и временски дезоријентисан, поремећеног говора, повремено губи свијест, сатима сједи и ћути или има појачану потребу за кретањем, због чега га укућани прате, агресиван је и све му смета – при чему му је у значајној мјери потребна туђа њега и помоћ коју му пружају апеланткиње, које због тога пате, као што су и утврдили нижестепени судови. Уставни суд сматра да у околностима конкретног случаја, у којима је лишавање апеланткиња имовине извршено ради спровођења закона којим је редовни суд овлашћен да процјењује утврђене чињенице ради додјеле новчане накнаде због нарочито тешког инвалидитета, и с друге стране чињеница да апеланткињама оспореном одлуком није досуђена новчана накнада за душевне боли због евидентног физичког и психичког инвалидитета њиховог оца, односно супруга, није постигнут правичан однос пропорционалности између заштите легитимног циља у јавном интересу којем се тежи и интереса апеланата којима предметна новчана накнада представља одређену сатисфакцију у конкретним животним околностима. Тиме је, према мишљењу Уставног суда, на апеланте стављен претјеран терет у односу на потребу заштите јавног интереса.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-5134/10 од 27. фебруара 2014. године, став 39, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 22/14, накнада нематеријалне штете, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд сматра да је у конкретном случају извршен претјеран терет за апеланта, те да је дошло до непропорционалног мијешања у апелантову имовину јер апелант, спровођењем извршења које је одређено Рјешењем Општинског суда број 65 0 И 196028 11 од 10. маја 2011. године, мора да сноси претјеран терет који нарушава правичан баланс између јавног интереса и апелантовог интереса, што је супротно стандардима заштите права на имовину из члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3381/14 од 23. јануара 2015. године, став 46, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 17/15, извршни поступак, пљенидба пензије по основу јемства, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд сматра да је строго формалном примјеном законске одредбе која је важила у вријеме закључења предметних купопродајних уговора и на основу које је постојала забрана располагања вакуфским становима, а која је каснијим законским измјенама отпала, у конкретном случају стављен претјеран терет на апеланте. С друге стране, у суштини, оспорена одлука Врховног суда, у околностима конкретног случаја, не би помогла тужиоцу као ранијем власнику спорног стана, а угрозила би првоапеланта који је имао станарско право и откупио спорни стан. Имајући у виду наведено, Уставни суд закључује да је у конкретном случају нарушен однос пропорционалности у заштити општег јавног интереса који се огледа у строгој формално-правној примјени закона, с једне стане, и, с друге стране, потреби да се заштити право апеланата на имовину у смислу захтјева члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1194/12 од 30. јуна 2015. године, став 41, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 70/15, ништавост, реституција, вакуфска имовина, слично правно питање разматрано у Одлуци број АП-3806/11 у којој је апеланткиња била Вакуфска дирекција, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Одговарајући на питање да ли је то мијешање било пропорционално легитимном циљу, Уставни суд сматра да су оспорене одлуке, које су у конкретном случају основ мијешања у имовину апеланата, пропорционалне циљу и сврси, те да стога на апеланта није стављен претјеран терет првенствено због тога што суштински не задиру у обим коришћења те имовине (предметна имовина није одузета, и даље је у посједу апеланта који је користи и/или даје у закуп), али је, како произлази из оспорених рјешења, било неопходно да се донесе привремена мјера, те привремено забрани и онемогући апеланту да имовину отуђи или евентуално пренесе на трећа лица. У том контексту, имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да се привременом мјером, која се искључиво односи на забрану располагања и отуђења предметне имовине, не ставља претјеран појединачни терет на апеланта у поређењу с јавним интересом који се жели остварити (одржавање јавног реда и спречавање организованог криминалитета поштујући принцип да нико не може задржати имовинску корист прибављену извршењем кривичног дјела), чиме је постигнута правична равнотежа између захтјева општег интереса заједнице и захтјева за заштиту основних права појединаца, те је неспорно да је ово мијешање у имовину апеланата у складу с принципом правне сигурности.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2753/13 од 30. септембра 2015. године, став 57, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 83/15, кривични поступак, привремена мјера забране отуђења и располагања имовином, нема повреде члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију ни члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд закључује да је оспореним пресудама прекршено апелантово право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију у ситуацији када су редовни судови одбили апелантов тужбени захтјев, поготово у дијелу за поврат купопродајне цијене када је тужена једнострано раскинула предметни уговор, коју је апелант платио извршавајући уговор о купопродаји државног капитала, придржавањем дословног значења употријебљених израза при тумачењу спорних одредби предметног уговора, што је довело до одузимања цјелокупне купопродајне цијене коју је апелант дао на име куповине државног капитала (и то око 82,50% у уговореном року, а око 17,50% након обавијести о раскиду уговора), без истраживања заједничке намјере уговарача и без разумијевања спорне одредбе предметног уговора, онако како то одговара принципима облигационог права утврђеним ЗОО, што је у конкретном случају превагнуло над апелантовим појединачним интересом, односно његовим уставним правом на мирно уживање имовине, уз једино образложење да се у поступку приватизације, поред ЗОО-а, примјењује и сет приватизацијских закона, за које Уставни суд запажа да уопште не дефинишу услове за раскид уговора, нити посљедице раскида уговора, па ни уговора о купопродаји државног капитала, што је резултовало мијешањем у апелантову имовину, које је било законито и имало легитиман циљ, али је таквим поступањем редовних судова на апеланта стављен непропорционалан терет, односно није постигнута правична равнотежа између заштите апелантове имовине и захтјева јавног интереса.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3164/12 од 30. септембра 2015. године, став 39, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 84/15, државни капитал, испуњење уговора/поврат новчаног износа уплаћеног на име купопродајне цијене, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
