Налог за протјеривање уз забрану поновног уласка у трајању од шест година који је након осуде за тешка кривична дјела изречен мигранту који је законито боравио у Данској осам и по година • Нема кршења члана 8. Европске конвенције
Чињенице предмета и наводи подносиоца представке
Подносилац представке и његов пунољетни син ушли су у Данску 2013. године. У то вријеме подносилац представке је имао 39 година. Одобрен му је боравак у Данској у својству избјеглице. Његовој супрузи и његовој осталој дјеци је 1. маја 2014. године одобрено спајање породице. Двоје од њихово седморо дјеце били су малољетни. Подносилац представке није имао кривични досије.
Пресудом Окружног суда од 26. јуна 2023. године подносилац представке је осуђен, између осталог, за 14 кривичних дјела прања новца нарочито тешке природе и једно кривично дјело прикривања украдене робе. Изречена му је казна затвора у трајању од три године. Такође је наложено његово протјеривање из Данске, уз трајну забрану поновног уласка.
Виши суд је у фебруару 2024. године потврдио осуђујућу пресуду, али је казну смањио на двије године и шест мјесеци затвора, те наложио протјеривање подносиоца представке из Данске, уз забрану поновног уласка у трајању од шест година. Врховни суд је пресудом од 29. јануара 2025. године потврдио пресуду Вишег суда.
Позивајући се на члан 8. Европске конвенције (право на поштовање приватног и породичног живота), подносилац представке се пред Европским судом жалио на одлуку Врховног суда којом је наложено његово протјеривање. Навео је да шестогодишња забрана поновног уласка представља de facto трајну забрану будући да као држављанин Сирије нема никаквих изгледа за поновни улазак у Данску.
Оцјена Европског суда
Европски суд је истакао да су дански судови своје правно образложење засновали на релевантним одредбама Закона о странцима и Кривичног закона, узимајући у обзир критеријуме који се примјењују приликом процјене пропорционалности према члану 8. Конвенције и судској пракси Европског суда.
Што се тиче критеријума „дужине боравка подносиоца представке у земљи из које треба бити протјеран“, Врховни суд је на одговарајући начин узео у обзир чињеницу да је подносилац представке ушао у Данску у доби од 39 година, те да је у њој законито боравио осам и по година до тренутка када је почео чинити предметна кривична дјела.
Критеријум „протека времена од почињења кривичног дјела и понашања подносиоца представке током тог периода“ није узет у обзир приликом разматрања предмета пред Врховним судом, али је Европски суд напоменуо да је подносилац представке накнадно, 17. септембра 2025. године, стављен у притвор и оптужен за неколико нових кривичних дјела прања новца нарочито тешке природе, те да је поступак у току.
У односу на критеријум „чврстине друштвених, културних и породичних веза са земљом домаћином и земљом одредишта“, Врховни суд је на одговарајући начин узео у обзир околности подносиоца представке и утврдио да су његове везе с Данском биле ограничене, док су везе са Сиријом биле снажне, те да је био добро припремљен за изградњу живота у Сирији. Врховни суд је такође узео у обзир породичну ситуацију подносиоца представке, укључујући и критеријум „најбољих интереса и добробити дјеце, а посебно озбиљности потешкоћа с којима би се она вјероватно суочила у земљи у коју би подносилац представке требао бити протјеран“.
У односу на критеријум могућности да породица подносиоца представке крене с њим у Сирију, Врховни суд је оцијенио да би супруга као држављанка Сирије била добро припремљена за изградњу живота у тој земљи. У погледу двоје дјеце која су још увијек била малољетна и која су развила значајне личне везе с Данском, Врховни суд је закључио да она нису неспремна за живот у Сирији с обзиром на то да су одрасла у сиријској породици. Врховни суд је оцијенио да би, у случају да породица подносиоца представке остане у Данској, они могли да одржавају контакт посјетом Сирији или другим земљама у којима би им боравак био дозвољен. Такође би могли да одржавају контакт телефоном или путем интернета.
Европски суд је истакао да се такође водило рачуна о трајању налога за протјеривање, а посебно о томе да ли је забрана поновног уласка била ограниченог или неограниченог трајања. Европски суд је подсјетио како је раније утврдио да је таква забрана несразмјерна уколико је неограниченог трајања, док је у другим случајевима сматрао да ограничено трајање налога за удаљавање представља фактор који иде у прилог његовој сразмјерности. Један од елемената који су узети у обзир у том контексту је питање да ли је кривично дјело које је довело до налога за протјеривање било такве природе да је дотично лице представљало озбиљну пријетњу јавном поретку. У овом предмету Европски суд није довео у питање утврђење да су кривична дјела подносиоца представке, која су довела до налога за протјеривање, била такве природе да је он представљао озбиљну пријетњу јавном поретку.
Трајање забране поновног уласка само је један од многих фактора које треба узети у обзир при процјени да ли је налог за протјеривање у складу са чланом 8. У данском контексту ситуација је другачија због данског закона који судовима омогућава да скрате трајање забране поновног уласка ако, и само ако, би дуже трајање „засигурно било у супротности с међународним обавезама Данске“. То значи да у одређеним граничним случајевима трајање забране поновног уласка постаје одлучујући фактор у процјени коју врше дански судови.
Европски суд је констатовао да се Врховни суд није изјаснио о томе да ли се слаже с оцјеном Вишег суда да би протјеривање подносиоца представке, уз трајну забрану поновног уласка, „засигурно било у супротности с Конвенцијом“. С обзиром на то да се на пресуду Вишег суда жалио само подносилац представке, Врховни суд није могао продужити трајање забране поновног уласка, чак и да се није слагао с оцјеном Вишег суда. Ипак, да се није слагао, Врховни суд је то могао навести и образложити своје разлоге.
Ако би се Врховни суд сложио с Вишим судом да би протјеривање подносиоца представке уз трајну забрану поновног уласка засигурно било у супротности с Конвенцијом, како је претпоставила Влада, одлучујуће је питање да ли се временски ограничена природа забране поновног уласка може сматрати фактором који би протјеривање подносиоца представке могао учинити усклађеним са чланом 8. Као што је наведено у предмету Sharafane против Данске, то ће бити случај само ако постоји одређена могућност да се протјерано лице врати, макар само и у посјету, у неком тренутку у будућности. Врховни суд се није бавио питањем које је подносилац представке покренуо пред њим, а које се односило на то да је шестогодишња забрана поновног уласка de facto представљала трајну забрану.
Међутим, Европски суд је истакао да, за разлику од предмета Sharafane, подносилац представке у овом предмету има супругу и малољетну дјецу који живе у Данској. Стога, након истека забране поновног уласка, уколико његова супруга остане у Данској, он ће имати могућност подношења захтјева за спајање породице. У предмету Al-Habeeb против Данске Европски суд је утврдио да статистички подаци које је доставила Влада указују на то да лица попут подносиоца представке у том предмету, која су имала супружника или дугогодишњег ванбрачног партнера у Данској, имају изгледе за поновни улазак у Данску по основу спајања породице, који нису били чисто теоријске природе. То се односи и на лице које, попут подносиоца представке у овом предмету, има супружника с боравиштем у Данској.
Стога, Европски суд није нашао разлог да доводи у питање закључак домаћих судова да је временски ограничена природа забране поновног уласка била фактор који је протјеривање подносиоца представке могао учинити усклађеним са чланом 8.
Европски суд је закључио да је мијешање у приватни и породични живот подносиоца представке било оправдано релевантним и довољним разлозима. Констатовао је да је на свим нивоима надлежности извршена изричита и темељита процјена о томе да ли се налог за протјеривање може сматрати супротним међународним обавезама Данске. Закључио је да није дошло до повреде члана 8. Европске конвенције.
