Породични живот • Позитивне обавезе • Прекид контакта између подноситељице представке и њеног полубрата након што га је усвојила породица која живи у иностранству • Одбијање подноситељице представке да буде усвојена не смије надмашити интересе самог њеног полубрата • У датим околностима, усвојење полубрата подносиоца захтјева од породице која живи у иностранству је, дугорочно гледано, било у његовом најбољем интересу • Процјена домаћих власти није произвољна • Преовлађујући интереси породице која усваја да ужива и гради породични живот заједно с полубратом подноситељице представке неометан покушајима чланова његове биолошке породице да поново успоставе контакт • Нема кршења члана 8. Европске конвенције

Чињенице и наводи подноситељице представке

Подноситељица представке Y је држављанка Србије рођена 2007. године. Током 2015. године је заједно са својом браћом и сестрама смјештена у хранитељску породицу јер родитељи нису могли да им пруже адекватну бригу. Родитељи су накнадно лишени родитељског права јер се нису трудили да одрже контакт са четверо дјеце. Дјеца су тиме испунила критеријуме за усвојење.

У септембру 2017. године пар из иностранства изразио је интерес за усвојење Y и њеног полубрата X.

Међутим, Y, која је управо напунила десет година и имала је право да одлучи да ли жели да буде усвојена или не, изразила је жељу да настави живјети са својом хранитељицом.

Тим стручњака изразио је мишљење да је у најбољем интересу X да га усвоје потенцијални усвојиоци. Између осталог, наведено је да ће потенцијални усвојиоци обезбиједити контакт између X и подноситељице представке „у складу са својим могућностима, потребама и интересима“.

Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања (у даљњем тексту: Министарство) је 14. фебруара 2018. године донијело одлуку којом се потенцијалним усвојиоцима дозвољава усвојење X. У одлуци није поменут никакав контакт између подноситељице представке и X након његовог усвојења.

Центар за социјални рад је 21. фебруара 2018. године донио одлуку којом се одобрава усвојење X од потенцијалних усвојилаца. У одлуци је, између осталог, наведено да су испуњени сви услови из Конвенције о заштити дјеце и сарадњи у погледу међународног усвојења. У одлуци није поменут никакав контакт између подноситељице представке и X након његовог усвојења.
Након што је X усвојен, није било контакта између њега и подноситељице представке.

Позивајући се посебно на члан 8. Европске конвенције (право на поштовање приватног и породичног живота), подноситељица представке се жалила на недостатак контакта са својим полубратом X након његовог усвојења у иностранству тврдећи да није било у њеном или најбољем интересу X да их раздвоје. Такође је тврдила да су усвојиоци обећали да ће одржавати контакт између ње и X након његовог усвојења, што се није догодило.

Оцјена Европског суда

Европски суд је прихватио тврдњу Владе да се смјештај X у хранитељску породицу не може сматрати најбољим трајним рјешењем за њега. Домаће власти имале су деликатан задатак да пронађу најбоље рјешење за заштиту интереса X. Европски суд се у вези с тим позвао на Општи коментар број 14. Комитета за права дјетета, према којем се потенцијални сукоби између најбољих интереса дјетета, посматраних појединачно, и интереса групе дјеце морају рјешавати од случаја до случаја пажљивим балансирањем интереса свих страна и проналажењем одговарајућег компромиса. 

Европски суд је даље прихватио да би најбоље рјешење било заједничко усвојење подноситељице представке и X. Међутим, у Србији нису пронађени потенцијални усвојиоци за њих, па је усвојење X од породице која живи у иностранству, дугорочно гледано, било у његовом најбољем интересу јер, као дијете чија је мајка лишена родитељских права и чији је отац био непознат, није имао трајну стабилну породичну ситуацију, а у Србији му нису пронађени потенцијални усвојиоци.

Европски суд је такође примијетио да у Србији не постоји могућност за „отворено“ усвојење које би обезбиједило контакт између усвојеног дјетета и чланова његове биолошке породице. Надаље, указано је да не постоји закон којим се регулише контакт између дјетета и његове биолошке породице након усвојења на било који начин, а ни релевантни међународни инструменти не намећу општу обавезу државама да одржавају контакт између браће и сестара након потпуног усвојења.

У погледу навода подноситељице представке да јој је обећано да ће одржавати контакт са X након његовог усвојења, Европски суд је истакао да мишљење стручњака Министарства, у којем је наведено да ће потенцијални усвојиоци обезбиједити контакт између X и подноситељице представке „у складу са својим могућностима, потребама и интересима“, није створило никакву правну обавезу за усвојиоце да обезбиједе такав контакт. Одлука о усвојењу X није предвидјела никакав контакт између подноситељице представке и X након његовог усвојења. Европски суд је даље примијетио да нема ничега што би указивало на то да су Центар или потенцијални усвојиоци жељели одступити од србијанског законског прописа о усвојењу који не предвиђа „отворено“ усвојење. За разлику од смјештаја дјеце у хранитељску породицу или у установу, усвојење је трајно рјешење и не постоји обавеза држава да покушају очувати везе између биолошких чланова породице и усвојеног дјетета као што је наставак контакта након усвојења.

Имајући у виду све наведено, оцијењено је да је држава испунила своју обавезу да се брине о најбољем интересу дјетета правилно процјењујући могућности и интересе двоје малољетника. Након усвојења, X је морао да се навине на своју нову породицу и да прихвати ново окружење те да научи страни језик. Све то заједно представљало је деликатну ситуацију. У тим околностима домаће власти су имале право да дају одлучујућу тежину X-овој потреби за трајношћу, стабилношћу и интеграцијом у његово ново породично окружење, посебно у периоду непосредно након усвојења. С обзиром на те околности, као и на чињеницу да је X имао само четири године када је усвојен, Европски суд је сматрао да су превагнули интереси усвојитељске породице да ужива и гради породични живот заједно са X неометан покушајима чланова његове биолошке породице да поново успоставе контакт.

Европски суд је закључио да није дошло до кршења члана 8. Европске конвенције.