Позитивне обавезе • Приватни живот • Недостатак заштите државе пред судским тијелом у вези с обрадом података с пословног мобилног телефона подносиоца представке од његовог послодавца • Неуспјех домаћих судова у извршењу потпуне процјене о томе да ли су испуњени критеријуми у погледу праћења комуникације подносиоца представке на радном мјесту • Кршење члана 8. Европске конвенције

Чињенице предмета и наводи подносиоца представке

Компанија П. (у даљњем тексту: послодавац) и оператер мобилне телефоније склопили су уговор о пружању мобилних услуга. Између осталих услуга, уговор је укључивао мобилне услуге за телефон подносиоца представке. Послодавац је донио наредбу о увођењу ограничења коришћења мобилних услуга којом је прецизирано које ће се телефонске комуникације сматрати пословним, те да ће их послодавац плаћати у оквиру утврђеног лимита само ако је телефонски број коришћен на службеном путовању. У супротном, трошкови међународних услуга roaminga и комуникација који прелазе лимит биће одбијени од плате запосленика. У фебруару 2015. године послодавац је покренуо интерну истрагу због чињенице да су телефонски рачуни подносиоца представке указивали на то да је користио међународне услуге roaminga на свом пословном телефону у периоду у којем је, према евиденцији о присутности особља, био присутан на свом радном мјесту.

Послодавац је од мобилног оператера затражио детаљне информације о релевантним позивима с мобилног телефона подносиоца представке и назнаку земаља у којима су услуге roaminga коришћене између јануара 2014. године и 2015. године. Оператер је доставио тражене информације.

Подносилац представке је против послодавца поднио тужбу Окружном суду. Жалио се да је његов послодавац прикупљао информације личне природе о њему и да је одбио његов захтјев за приступ подацима које је тако прикупио кршећи тиме Закон о заштити личних података. У октобру 2015. године подносилац представке је отпуштен с радног мјеста због одсуства без ваљаног разлога. Након тога, првостепени суд је пресудио против подносиоца представке. Апелациони суд у Полтави потврдио је одлуку првостепеног суда. Врховни суд је потврдио одлуке нижих судова да информације о међународним услугама roaminga које је користио подносилац представке не представљају његове личне податке.

Подносилац представке се жалио да су домаћи судови пропустили да заштите његово право на приватност, што је супротно члану 8. Европске конвенције.

Оцјена Европског суда

Европски суд је указао да појам „приватног живота“ укључује, између осталог, информације о локацији лица у датом тренутку. 

У том предмету, информације које је о подносиоцу представке од оператера мобилне телефоније тражио послодавац односиле су се на коришћење услуга roaminga путем мобилног телефона који је подносиоцу представке појединачно додијељен у пословне сврхе. Из наредбе се чини да је подносиоцу представке било дозвољено да користи пословни телефонски број који му је додијељен за обављање приватних позива, укључујући и позиве из иностранства, под условом да надокнади трошкове тих позива. Такође, послодавац је могао да добије такве информације од мобилног оператера и да их прикупља и обрађује у одређене сврхе. Међутим, то податке каo што је локација подносиоца представке у одређеној земљи на одређени датум није лишило личног карактера. Такве информације, као и информације о примаоцима његових комуникација, могле би се окарактерисати као његови лични подаци. Европски суд је сматрао да је члан 8. Европске конвенције примјењив у том случају.

Европски суд је даље истакао да из наредбе и релевантног уговора с мобилним оператером произлази да је послодавац имао право примати информације од мобилног оператера ради утврђивања тога који позиви и поруке спадају у категорију пословне комуникације и, сходно томе, да ли њихове трошкове треба да сноси компанија или подносилац представке. Међутим, захтјеви послодавца у фебруару 2015. године поднесени су мобилном оператеру с врло различитом и неповезаном сврхом прикупљања и обраде података који би могли да открију локацију подносиоца представке у иностранству на одређене датуме.

Даље, предметни подаци укључивали су информације о телефонским бројевима лица с којима је подносилац представке био у контакту и земљама у којима су пружане услуге roaminga, иако, према сопственом признању, те информације нису биле потребне за утврђивање да ли је подносилац представке био на свом радном мјесту. Европски суд је сматрао да су прикупљање и обрада података на такав начин утицали на приватност подносиоца представке. Да ли су такво прикупљање и обрада били оправдани у свјетлу критеријума из предмета Bărbulescu против Румуније, превасходно је било питање на које је требало да одговоре домаће власти. Међутим, домаћа судска тијела нису извршила потпуну процјену тог питања, већ су умјесто тога закључила да се информације које је послодавац добио од мобилног оператера нису односиле на личне податке подносиоца представке.

С обзиром на претходно наведено, Европски суд је закључио да је подносиоцу представке ускраћена заштита државе пред судским тијелом које би утврдило да ли су испуњени критеријуми у погледу праћења његове комуникације на радном мјесту. Из тога слиједи да држава није испунила своје позитивне обавезе према члану 8. Европске конвенције. Утврђено је да је дошло до кршења тог члана.