Приватни живот • Клевета у вези с изјавама истакнутог свештеника током интервјуа уживо на телевизији, у којем је подносилац представке, познати адвокат, оптужен да је доушник и провокатор који је достављао информације службама државне безбједности • Претјеран терет доказивања наметнут подносиоцу представке • Кршење члана 8. Европске конвенције

Чињенице и наводи подносиоца представке

Подносилац представке је познати адвокат који је заступао интересе оштећене стране у медијски познатом предмету у вези с убиством Сандра Гиргвлианија (случај „Гиргвлиани“). У релевантном периоду подносилац представке је такође заступао интересе оптуженог у кривичном предмету Мамаладзе, који се односио на покушај убиства патријарховог личног секретара (у домаћим поступцима познат као случај „цијанид“). Отац И., познати свештеник грузијске Православне цркве, био је један од свједока оптужбе у случају „Мамаладзе“.

Подносилац представке је учествовао у телевизијској емисији уживо када је водитељ позвао оца И. који је том приликом подносиоца представке назвао доушником и провокатором. Такође је тврдио да је подносилац представке, док је заступао интересе породице жртве у случају „Гиргвлиани“, дао информације бившем директору Одјељења за уставну безбједност при Министарству унутрашњих послова.

Подносилац представке поднио је тужбу за клевету против свештеника тврдећи да су његове изјаве биле клеветничке јер су садржавале лажне информације које су нанијеле штету његовој части и професионалном угледу. Отац И. поднио је противтужбу тврдећи да изјаве представљају његово мишљење и суд те да спадају у домен заштићеног говора према Закону о слободи говора и изражавања. Градски суд у Тбилисију пресудио је у корист подносиоца представке наложивши оцу И. да јавно повуче своју изјаву и да подносиоцу представке исплати симболичан износ од 1 GEL на име нематеријалне штете.

Апелациони суд у Тбилисију поништио је пресуду првостепеног суда утврдивши да су оспорене изјаве представљале вриједносне судове и да се од подносиоца представке као јавне личности очекивало да их толерише. Врховни суд је потврдио одлуку Апелационог суда.

Подносилац представке се жалио да одбијање домаћих судова да заштите његов професионални углед од јавно изречене, непотврђене оптужбе познатог свештеника представља кршење његових права према члану 8. Европске конвенције.

Одлука Европског суда

Европски суд је навео да се слаже с налазом домаћих судова да је у релевантно вријеме била у току дебата о такозваном случају цијанид, а у вези с улогом подносиоца представке као адвоката у том случају, која је привлачила значајан јавни интерес. Случај „цијанид“ изазвао је широку јавну дискусију о грузијској Православној цркви генерално и о специфичним питањима унутар Патријархата посебно. Спорне изјаве су се јасно односиле на питања од јавног интереса и привукле су широку медијску пажњу. Сходно томе, Европски суд је сматрао да су у околностима конкретног предмета изјаве које је дао отац И. спадале у контекст дебате о питању од јавног интереса.

Европски суд је нагласио да су домаћи судови подносиоца представке, познатог адвоката одбране, сматрали јавном личношћу, а не приватном особом у смислу Закона о слободи говора. Даље, дебата и спорне изјаве нису се тицали приватног живота подносиоца представке, већ његових јавних активности. С обзиром на положај подносиоца представке и његову укљученост у разне високопрофилисане кривичне предмете, Европски суд није видио ниједан разлог да одступи од налаза домаћих судова у вези са статусом подносиоца представке као јавне личности. Закључио је да се подносилац представке добровољно изложио јавној контроли на основу своје улоге адвоката одбране у кривичним предметима и стога је био дужан да покаже виши ниво толеранције него што би се очекивало од нејавне личности.

Европски суд је навео да у околностима конкретног предмета, који се тиче спорне изјаве у вези с улогом подносиоца представке у случају „Мамаладзе“, чак и ако би прихватио класификацију навода изнесеног против подносиоца представке као вриједносног суда, Европски суд је примијетио закључке Апелационог суда у Тбилисију и Врховног суда у смислу да сваки вриједносни суд ужива апсолутну заштиту према Закону о слободи говора. Стога је Европски суд сматрао да нису испитали да ли је постојао довољан чињенични основ да се подносилац представке назове провокатором у случају „Мамаладзе“. Европски суд је истакао да је тешко ускладити наведени приступ домаћих судова с устаљеном праксом Европског суда, према којој чак и онда када изјава представља вриједносни суд мора постојати довољан чињенични основ који је подржава.

Што се тиче изјаве у вези с улогом подносиоца представке у случају „Гиргвлиани“, коју је Врховни суд окарактерисао више као изјаву о чињеницама него као вриједносни суд, Европски суд је примијетио да је подносилац представке у својој жалби навео да докази саслушани на суду показују да је он у спорном поступку поступао професионално и да није прекршио правила правне етике. Отац И., са своје стране, уопште није поткријепио своју оптужбу. Његов заступник је пред судијом првог степена изричито навео да није упознат ни са каквим информацијама које би могле бити основ за такве изјаве. У таквим околностима, и узимајући у обзир своју судску праксу да што је навод озбиљнији, то мора бити чвршћи његов чињенични основ, Европски суд је са забринутошћу примијетио да домаћи судови нису утврдили да ли је такав чињенични основ постојао у конкретном предмету.

Европски суд је даље нагласио да, упркос поднесцима подносиоца представке, озбиљности оптужби и одсуству било каквог утврђеног чињеничног основа за њих, Врховни суд је терет доказивања ставио на подносиоца представке и утврдио да докази које је подносилац представке изнио нису били довољни да побију наводе оца И. С обзиром на наведено, Европски суд је утврдио да је у околностима конкретног предмета то наметнуло недостижан стандард доказивања подносиоцу представке.

Што се тиче начина саопштавања изјава и степена у којем су оне могле да утичу на подносиоца представке, Европски суд је напоменуо да, иако се странке нису слагале око тога да ли је отац И. био обавијештен да ће телефонски интервју бити емитиран уживо, самим изношењем оптужби представнику медија преузео је ризик њиховог ширења у јавност. Европски суд је нагласио да су домаћи судови занемарили чињеницу да је потенцијални негативни утицај оптужби на углед подносиоца представке био значајан. Европски суд је подсјетио да нарушавање угледа и кредибилитета адвоката може имати озбиљне посљедице по права оптуженог и право на приступ суду, што су битне компоненте права на правично суђење загарантованог чланом 6. став 1. Европске конвенције.

Европски суд је закључио да домаћи судови нису успјели пронаћи правичну равнотежу између супротстављених интереса те да је дошло до кршења члана 8. Европске конвенције.