Неиспуњавање позитивних обавеза да се обезбиједи ефикасна заштита од дискриминације на основу пола у контексту запошљавања и једнаке накнаде • Кршење члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у вези са чланом 8. Европске конвенције

Чињенице предмета и наводи подноситељице представке

Подноситељица представке је у периоду између 1994. и 2017. године радила за компанију која је пружала административне услуге банци. Била је шефица Финансијског одјела, задужена за обрачун плата запослених.

Подноситељица представке је 6. априла 2017. године поднијела захтјев за мирење против послодавца у Центру за медијацију, арбитражу и помирење, тврдећи да је дискриминисана на основу пола јер је примала нижу плату од мушких колега који су били на истој позицији. У недостатку нагодбе покренула је судски поступак пред радним судом, који је 10. маја 2017. године утврдио да је подноситељица представке била изложена дискриминацији на основу пола у вези са својом накнадом и наложио компанији да прилагоди њену плату и исплати накнаду.

Паралелно с тим, подноситељица представке је 2. маја 2017. године добила отказ јер је прекршила своју обавезу повјерљивости и правила компаније о заштити података откривањем личних података у прилог својој тужби за дискриминацију и дијељењем тих информација трећим лицима путем е-поште. Подноситељица представке је пред радним судом оспорила отказ. Радни суд је потврдио одлуку компаније наводећи да је подноситељица представке подијелила повјерљиве и осјетљиве информације другим запосленицима компаније и трећим лицима која нису повезана с компанијом без одобрења компаније или погођених лица, користећи их за личну корист. Све њене накнадне жалбе су биле неуспјешне.

Оцјена Европског суда

Европски суд је истакао да позитивне обавезе држава према члану 14. Европске конвенције у вези са чланом 8. Европске конвенције захтијевају од њих да обезбиједе стварну и дјелотворну заштиту од било каквог облика одмазде послодаваца у вези с притужбама поднесеним ради обезбјеђивања поштовања права лица да не буде дискриминисано на основу пола. Стога, када се од домаћих судова тражи да одлуче о мјерама које је послодавац наводно предузео као одмазду против остваривања права лица да не буде дискриминисано на основу пола, они су дужни да обезбиједе уживање права загарантованих чланом 14. у вези са чланом 8. Европске конвенције. Они морају узети у обзир наводно осветнички карактер оспорене мјере и контекст те пажљиво одвагати релевантне интересе, пружајући значајне и довољне разлоге за оправдање својих одлука.

Европски суд је истакао да су се домаћи судови суочили с неколико сукобљених интереса: с једне стране, с правом подноситељице представке да не буде дискриминисана на основу пола у контексту запошљавања и с њеним правом да покрене потребне радње у одбрану тог права, без излагања одмазди, и, с друге стране, с правом на заштиту личних података трећих лица и дужности компаније да заштити те податке. Компанија је имала дужност да заштити право својих запосленика на приватност и имала је право да предузме мјере како би обезбиједила да њени запосленици испуњавају своје професионалне дужности у том погледу. Европски суд је стога прихватио да откривање приватних информација у контексту посла може захтијевати дисциплинске мјере или санкције против запосленика. Међутим, домаћи судови су били дужни да успоставе равнотежу између различитих укључених интереса и да процијене да ли је отказ био оправдан у конкретним околностима предмета, посебно узимајући у обзир релевантни контекст и императив обезбјеђивања ефикасне заштите од дискриминације.

У том смислу, иако домаћи судови нису оспорили став подноситељице представке у вези с разлозима за њено откривање информација о платним листама, чини се да нису довољно узели у обзир чињеницу да је између ње и компаније постојао дугогодишњи сукоб у вези с дискриминацијом на основу пола, да је неколико година трпјела дискриминаторски третман и да се више пута безуспјешно жалила управи компаније. Не доводећи у питање налаз домаћих судова да је откривање података о платним листама представљало кршење дужности подноситељице представке као запосленика, наведени елементи били су врло релевантни за процјену контекста и тежине тог кршења и, стога, за оправданост изречене врло тешке дисциплинске мјере. Процјена наведених чињеница несумњиво је била релевантна за питање да ли је одлука о отказу била, барем дјелимично, мотивисана намјером одмазде. Такође, није било оспорено да је подноситељица представке прикупила податке о накнадама и укључила их у своју тужбу с јединим циљем да поткријепи наводе из тужбе. Компанија није оспорила коришћење таквих података као доказа у поступку дискриминације, а они су представљали основ за утврђивање кршења права подноситељице представке. Иако је несумњиво било релевантно напоменути да је подноситељица представке могла затражити такве информације путем домаћих судова и да није имала право да их дијели с трећим странама ван компаније, приликом релевантне процјене оправданости отказа домаћи судови су требали узети у обзир и друге претходно наведене повезане елементе. Даље, домаћи судови нису узели у обзир да је релевантна е-пошта била дио ланца е-поште који је строго повезан с тужбом подноситељице представке за дискриминацију и да је порука била упућена ограниченом броју лица која су била директно или индиректно укључена у сукоб, без постојања било какве намјере да се информације јавно шире, што је било релевантно за процјену пропорционалности њеног отказа. Судске одлуке такође нису садржавале никакву процјену утицаја откривања личних података на погођене запосленике, узимајући у обзир природу података и чињеницу да они нису подносили притужбе због повреде приватности.

Укратко, домаћи судови су потврдили отказ подноситељице представке примјеном мањкавог приступа, који није компатибилан с позитивним обавезама у вези са заштитом од дискриминације. Отказ је имао ефекат негирања заштите од дискриминације која је пружена у одвојеним антидискриминаторним поступцима, а домаћи судови се нису бавили том посљедицом. Такође, они нису дали довољну тежину релевантним елементима као што су контекст упорне полне дискриминације којој је подноситељица представке била изложена, поновљени пропусти компаније да реагује на покушаје подноситељице представке да оконча дискриминацију интерним средствима, сврха откривања приватних информација, ограничен утицај таквог откривања и озбиљност мјера предузетих против подноситељице представке, што је могло указивати на мотив одмазде. Стога, разлози које су домаћи судови навели за потврђивање отказа подноситељице захтјева нису били довољни у околностима случаја. Иако Суд није могао нагађати о томе да ли би пажљиво разматрање наведених фактора требало резултирати поништавањем отказа, претходно наведена разматрања била су довољна да му омогуће закључак да тужена држава није испунила своје позитивне обавезе да обезбиједи ефикасну заштиту од дискриминације на основу пола у контексту запошљавања и једнаке накнаде.