Увођење потпуне забране пушења у затворима • Нема процјене важности и утицаја забране из перспективе личне аутономије затвореника који пуше • Прекорачење слободе процјене • Повреда члана 8. Европске конвенције • Члан 3. Европске конвенције ratione materiae недопустив

Чињенице и наводи подносилаца представке

Подносиоци представке, њих четворица, тадашњи затвореници затвора Виру, жалили су се на потпуну забрану пушења у затворима у Естонији, као и на симптоме одвикавања које су имали. Први, трећи и четврти подносилац представке жалили су се да су потпуном забраном пушења у затворима прекршена њихова права према члану 3. Европске конвенције. Други подносилац представке жалио се да су забраном прекршена његова права према чл. 3. и 8. Европске конвенције. Сви подносиоци представке жалили су се на здравствене (психичке и физичке) проблеме који су се јавили као посљедица забране. Трећи и четврти подносилац представке додали су да нису примили одговарајући третман за сузбијање тих негативних ефеката те да им затвор није понудио терапију замјене никотина како би ублажио њихове симптоме.

Оцјена Европског суда

Допустивост у односу на члан 3. Европске конвенције и статус жртве подносилаца представке

Да би поступање које је жртва претрпјела потпало под забрану садржану у члану 3. Европске конвенције мора достићи минимални ниво озбиљности. Процјена тог минималног нивоа озбиљности је релативна и зависи од свих околности случаја, као што су трајање поступања, његови физички и ментални ефекти и, у неким случајевима, пол, доб и здравствено стање жртве.

Осврћући се на чињенице овог случаја, Европски суд је напоменуо да су се подносиоци представке жалили и на саму забрану пушења и на симптоме одвикавања, а трећи и четврти подносилац представке додали су да нису примили одговарајући третман за сузбијање тих негативних ефеката. Међутим, у вези с тим, Европски суд је примијетио да је Влада доставила потврде затворског љекара које указују да се ниједан од подносилаца представке није жалио ни на какве симптоме одвикавања.

Европски суд је навео да сматра да се, чак и ако је престанак пушења подносиоцима представке узроковао одређени ниво стреса и патње, у овом случају не може закључити да је могућа патња достигла минимални ниво озбиљности. Даље, да подносиоци представке у домаћим поступцима нису тврдили да нису примили одговарајући третман за рјешавање симптома одвикавања, нити су у поступку пред Европским судом доставили доказе да су тражили такав третман или савјетовање, што им је према домаћем праву било доступно.

Узимајући у обзир наведено, Европски суд је навео да не постоји довољан основ за закључак да су подносиоци представке третирани на начин који би достигао праг члана 3. Европске конвенције, те је њихова тужба инкомпатибилна ratione materiae у односу на члан 3. Европске конвенције.

Члан 8. Европске конвенције – приватни живот

Европски суд је истакао да је ово први пут да је позван да процијени питање пушења у затворима из супротног угла, односно да из перспективе Конвенције анализира утицај потпуне забране пушења у затвору на затворенике с дуготрајном пушачком навиком.

На основу чињеница случаја Европски суд је утврдио да је дошло до мијешања у право подносилаца представке на поштовање њиховог приватног живота, да странке нису оспоравале да је забрана пушења била „у складу са законом“ у смислу члана 8. став 2. Конвенције, те да је забрана пушења служила легитимном циљу заштите здравља затвореника који не пуше и затворског особља од штетних ефеката пасивног пушења.

Европски суд је нагласио да се забрана пушења не може сматрати инхерентним дијелом кривичног елемента казне затвора. Такође је навео да су, према информацијама из компаративног права које су му доступне, готово све анкетиране државе чланице предузеле кораке да ограниче пушење у затворима и обично га дозвољавају само у посебно одређеним просторима. Истовремено, компаративна студија је такође открила да се у великој већини држава чланица заштита појединаца од изложености дуванском диму у затвору не сматра потребом за потпуном забраном пушења.

Европски суд је навео да циљеви контроле дувана у затвору морају бити уравнотежени са стандардима утврђеним у „Правилима Нелсона Манделе“ и Европским затворским правилима, која наглашавају да затворски режими требају настојати да минимизирају разлике између затворског живота и живота на слободи, те да ограничења права из Конвенције за затворенике морају бити оправдана позивањем на безбједносне аспекте или друге неопходне и неизбјежне посљедице затвора или произаћи из адекватне везе између ограничења и околности дотичног затвореника. Европски суд је нагласио да је у сржи овог случаја право подносилаца представке на поштовање њиховог приватног живота.

У том контексту, Европски суд је испитао да ли су усвајањем потпуне забране пушења у затворима естонске власти остале унутар поља процјене које им је дато. У овом случају забрана пушења уведена је измјенама и допунама Интерног затворског реда, након чега су услиједиле измјене кућног реда затвора Виру. Забрана је усвојена путем општих мјера, које нису биле посебно упућене подносиоцима представке. Европски суд је нагласио да наведену забрану није усвојио Парламент, већ је произашла из комбинованог дјеловања прописа министарства и кућног реда затвора Виру.

Друштвени и економски утицаји забране пушења, као и њена уставност, анализирани су (прије њеног усвајања) у образложењу које прати Нацрт измјена Интерног затворског реда и кућног реда затвора Виру, а затим и од Врховног суда у контексту поступка уставне оцјене. У том смислу, Европски суд је примијетио да се чини да је процјена пропорционалности домаћих власти била усмјерена на то како је потпуна забрана пушења, уз мијешање у право на имовину и право на слободно самоостварење, допринијела циљевима заштите здравља и безбједности затвора. Осим тога, утврђено је да мање рестриктивна средства нису била изводљива или да не би била толико дјелотворна у постизању наведеног циља као потпуна забрана.

Европски суд је навео да је из домаће дискусије у потпуности изостало разумијевање личне аутономије, заједно са слободом избора затвореника да одлучују о питањима која се тичу сопственог тијела и здравља.

Европски суд је утврдио да приликом наметања потпуне забране пушења у затворима без процјене њеног значаја и утицаја из перспективе личне аутономије затвореника који пуше националне власти нису пружиле релевантне и довољне разлоге за ту далекосежну и апсолутну забрану, те су тиме прекорачиле слободу процјене коју им даје Европска конвенција. С обзиром на наведено, Европски суд је закључио да је дошло до кршења члана 8. Европске конвенције.