Одбијање захтјева подноситељице представке за промјену имена које јој је дато при рођењу у име које је неслужбено користила • У датим околностима није створена позитивна обавеза власти да региструју име које није у складу с националним законом и праксом државе • Није утврђено кршење члана 8 Европске конвенције

Чињенице предмета и наводи подноситељице представке

Подноситељица представке поднијела је захтјев управном тијелу за промјену свог имена из „Özlem“ у „Lemilia“. Окружни управни орган обавијестио је подноситељицу представке да се име „Lemilia“ не може пронаћи у базама података аустријских матичара, укључујући и енциклопедију и базу података имена и попис свих имена регистрованих од 1984. године. Окружни управни орган одбио је захтјев подноситељице представке позивајући се на Закон о промјени имена. Регионални управни суд одбацио је жалбу и потврдио закључак окружног управног органа да „Lemilia“ није уобичајено име. Уставни суд одбио је да разматра жалбу подноситељице представке. Врховни управни суд одбацио је жалбу подноситељице представке по питању ревизије, потврђујући образложење Регионалног управног суда.

Подноситељица представке се жали да је дошло до мијешања у њено право на приватни и породични живот као резултат одбијања власти да одобре промјену њеног имена из „Özlem“ у „Lemilia“.

Оцјена Европског суда

Европски суд је у конкретном случају указао да мора утврдити који су интереси подноситељице представке у питању и да ли су националне власти постигле правичну равнотежу између супротстављених интереса, те да ли је процес доношења одлуке био правичан и такав да поштује интересе заштићене чланом 8 Европске конвенције.

Европски суд је прво примијетио да је окружни управни орган одбио захтјев подноситељице представке за промјену имена јер име није било „уобичајено“ према Закону о промјени имена. Европски суд је прихватио да, у принципу, захтјев да име мора бити уобичајено служи јавном интересу, односно очувању препознатљиве националне праксе давања имена која не дозвољава регистрацију слободно измишљених имена. Европски суд је сматрао да овај захтјев може спадати међу ограничења која држава може легитимно увести ради регулисања промјене имена, односно у сферу у којој ужива широко поље слободне процјене.

Што се тиче приватних интереса које је навела подноситељица представке, Европски суд је примијетио да су постојала два различита аспекта њеног захтјева за промјену имена. Први је била жеља подноситељице представке да службено носи име „Lemilia“, које је неслужбено користила од рођења, које је било познато породици и пријатељима и с којим се идентификовала. Други аспекат се односио на њену жељу да више не носи име „Özlem“, које јој је одабрао отац, с којим је у прошлости имала тежак однос и од којег се жељела дистанцирати. Европски суд је такође примијетио да власти нису оспориле тај други интерес подноситељице представке, већ име које је одабрала умјесто „Özlem“, јер није испуњавало услове прописане законом.
У погледу првог интереса на који се подноситељица представке позвала, тј. да носи име „Lemilia“ с којим се идентификовала, окружни управни орган, Регионални управни суд и Врховни управни суд образложили су да одабрано име не испуњава услове прописане законом. Предмет подноситељице представке заснива се на очекивању да ће име које није било у складу са Законом о промјени имена сада бити службено регистровано као њено име искључиво на основу њене неслужбене употребе тог имена годинама. Европски суд није био увјерен да је у овом предмету члан 8 Европске конвенције створио позитивну обавезу аустријским властима да региструју име које није у складу с њиховом националном праксом давања имена на основу неслужбене употребе тог имена од подноситељице представке.

Европски суд није сматрао да посебне околности предмета подноситељице представке покрећу питање непоштовања приватног живота према члану 8 Европске конвенције. Европски суд је сматрао да су разматрања јавног интереса на која се Влада позвала надмашила интересе на које се позвала подноситељица представке и да је стога у овом предмету постигнута правична равнотежа.

Европски суд је такође указао да, иако је подноситељица представке навела окружном управном органу да би одбијање њеног захтјева представљало кршење њеног права на поштовање приватног и породичног живота, окружни управни орган није испитао усклађеност одбијања с тим правом или чланом 8 Конвенције, већ се искључиво фокусирао на питање да ли име које је подноситељица представке одабрала испуњава услове за „уобичајено“ како је прописано Законом о промјени имена.

У овом предмету власти су се позвале на неуобичајеност имена „Lemilia“, што је био основни законски услов и узрок одбијања захтјева подноситељице представке од самог почетка. Органи власти консултовали су базе података како би утврдили да ли је име уобичајено у Аустрији и нису ограничили своје истраживање на Аустрију, већ су га проширили и на друге земље консултујући лингвистичке стручњаке за италијански и шпански језик. Европски суд је даље дао посебну тежину чињеници да је и Уставни суд у својој судској пракси нагласио да домаћи судови, приликом примјене услова Закона о промјени имена, морају те услове тумачити у складу с Европском конвенцијом и узети у обзир значај имена за формирање идентитета особе.

Европски суд је закључио да, узимајући у обзир широку слободу процјене коју државе уживају у овој области и правичну равнотежу коју је тужена држава постигла у случају подноситељице представке, околности овог предмета нису биле такве да би довеле до непоштовања приватног живота према члану 8 Европске конвенције. Утврђено је да није дошло до кршења члана 8 Конвенције.