Нема дискриминације корисника инвалидских колица који не може да приступи двјема локалним јавним зградама с обзиром на друге значајне мјере које су предузете ради постепеног постизања универзалне приступачности • Нема повреде члана 14 у вези са чланом 8 Европске конвенције

Чињенице и наводи подносиоца представке

Подносилац представке је парализовано лице које за кретање користи инвалидска колица. Заједно с удружењем лица с повредама кичме покренуо је грађански поступак због недостатка приступа инвалидским колицима двјема зградама у којима су смјештени умјетнички и културни центри, а којима управља општина. Тужбом су тражили да се тужени Reykjanesbær, општина у којој подносилац представке живи, и холдинг компанија Reykjanesbæra, Ф., која је била власник једне од предметних зграда, обавежу да побољшају приступ спорним зградама на неколико специфичних начина. Осим тога, подносилац представке је захтијевао да се тужени обавежу да му плате 1.000.000 исландских круна (приближно 7.300 евра) за нематеријалну штету коју је претрпио због недостатка приступа.

Тужиоци су тврдили да предметне зграде нису биле изграђене у складу с важећим грађевинским прописима и да је тај недостатак приступа ометао подносиоца представке и друге кориснике инвалидских колица да уживају у свом приватном животу равноправно с другима, што је представљало кршење Устава, Европске конвенције и Конвенције Уједињених нација о правима лица с инвалидитетом (Конвенција УН-а).  

Окружни суд у Reykjanesbæru донио је пресуду у корист тужених, те је утврдио да је приступ двјема зградама потребно побољшати, али да нису прекршени тренутно важећи грађевински прописи јер су обје зграде изграђене прије ступања на снагу тих прописа. Ипак, Општина Reykjanesbær је имала законску обавезу да ради на побољшању приступа инвалидским колицима јавним зградама и институцијама које пружају јавне услуге, а суд је напоменуо да је Општина покренула иницијативу за побољшање тог приступа.

Тужиоци су изјавили жалбу Врховном суду у којој се нису експлицитно позивали на Конвенцију УН-а, али су се експлицитно позвали на принцип једнакости и недискриминације. Врховни суд је потврдио пресуду Окружног суда те напоменуо да је Конвенција УН-а ратификована, али да није уграђена у домаће право, те да се стога тужиоци не могу директно позивати на њене одредбе, иако се домаће право мора тумачити у складу с међународним правним обавезама државе у највећој могућој мјери.

Врховни суд је утврдио да је Општина испунила своју законску обавезу да осмисли стратегију за побољшање приступа јавним зградама и установама јавних служби у складу с важећим законодавством које је донесено узимајући у обзир међународне обавезе државе у вези с људским правима, укључујући и оне према Конвенцији УН-а. Даље, утврдио је да је ту стратегију спровела Општина Reykjanesbær, која је предузела кораке за побољшање приступа одређеним јавним зградама. Врховни суд је истакао да је одговорност за питања која се односе на лица с инвалидитетом пренесена с државе на општине 2010. године, те да су општине стога биле једини субјекти надлежни за одлучивање о врстама побољшања које су тужиоци тражили и имале су широку слободу процјене у томе како да одреде приоритете у расподјели средстава која су им доступна у остваривању тог побољшања приступа. У образложењу Врховног суда није разматрана Конвенција УН-а нити аргументи тужилаца да је недостатак приступа прекршио принцип једнакости и недискриминације.

Подносилац представке је пред Европским судом приговорио због наводне дискриминације у погледу приступа и учествовања у главним културним и друштвеним догађајима који се одвијају у двјема јавним заградама у његовој општини, а чиме је ограничен његов лични развој и право да оствари и развија односе у заједници у којој живи. Свој захтјев засновао је на члану 14 у вези са чланом 8 Европске конвенције.

Оцјена Европског суда

Европски суд је нагласио да је предмет подносиоца представке прво размотрио у погледу тога да ли су националне власти испуниле своју позитивну обавезу да предузму одговарајуће мјере како би подносиоцу представке, чија је покретљивост отежана због инвалидитета, омогућиле да оствари своје право на приватни живот равноправно с другима. Европски суд је навео да је недостатак приступа предметним зградама могао утицати на право подносиоца представке на лични развој и право на успостављање и развој односа с другим људима и спољашњим свијетом.

Европски суд је истакао да домаћи судови нису експлицитно признали и процијенили права и интересе подносиоца представке, већ су одлучивали о предмету превасходно на основу дискреционог права датог општинама у расподјели њихових средстава и одређивању приоритета њихових пројеката. Као резултат тога, Европски суд је нагласио да у испитивању меритума случаја није имао користи од претходне процјене националних судова у сврху вагања супротстављених интереса и показивања да ли је предузето довољно корака да би се задовољиле потребе приступа јавним зградама и установама јавних служби када је ријеч о лицима с инвалидитетом. Ипак, узимајући у обзир природу и ограничен обим своје процјене те широку слободу процјене државе, Европски суд је навео да није увјерен да је недостатак приступа предметним зградама представљао дискриминаторни пропуст тужене државе да предузме довољно мјера како би се подносиоцу представке омогућило да оствари своје право на приватни живот равноправно с другима. Такође је нагласио да су уложени знатни напори у побољшању приступа јавним зградама и зградама с јавним функцијама у Reykjanesbæru након парламентарне резолуције из 2011. године. Приликом одлучивања о тим побољшањимa Општина је далa приоритет побољшању приступа образовним и спортским објектима, што није ни произвољна ни неразумна стратегија одређивањa приоритета, узимајући у обзир и нагласак који је Европски суд ставио на приступ образовању и образовним објектима у својој судској пракси.

Европски суд је истакао да би, у околностима овог предмета, наметање држави захтјева према Конвенцији УН-а да уведе даљње мјере представљало наметање „несразмјерног или прекомјерног терета“ у контексту њених позитивних обавеза да разумно удовољи подносиоцу представке.  

Европски суд је навео да су тужена држава и Општина Reykjanesbær предузеле значајне мјере за процјену и рјешавање потреба у погледу приступа јавним зградама у оквиру расположивог буџета и узимајући у обзир заштиту културне баштине предметних зграда. Европски суд је поновио да је обим његове процјене био ограничен на то да ли је тужена држава испунила своје позитивне обавезе предузимањем довољно мјера које утичу на једнако уживање подносиоца представке у његовом праву на приватни живот. У свјетлу наведеног и узимајући у обзир већ предузете мјере, Европски суд је закључио да подносилац представке није био дискриминисан у уживању свог права на поштовање приватног живота, те да није било кршења члана 14 у вези са чланом 8 Европске конвенције.