Приватни живот • Припадници службе обезбјеђења тајно снимали разговор суткиње у њеној канцеларији, што је искоришћено као доказ у кривичном поступку • Пропуст да се испита законитост и пропорционалност оспореног мијешања на начин који пружа довољне мјере заштите од неоправданог задирања у права подноситељице представке из члана 8. Европске конвенције • Кршење члана 8. Европске конвенције

Чињенице предмета и наводи подноситељице представке

Подноситељица представке је у релевантно вријеме била задужена као судија за поступање у два прекршајна предмета. Регионални одјел Службе безбједности Ривне је у оба предмета тајно у канцеларији подноситељице представке снимио њене разговоре с оптуженим, односно са сродницима оптуженог. Служба безбједности је након тога саставила извјештаје о резултатима мјере тајног надзора, одобрене одлуком Житомирског регионалног апелационог суда од 8. августа и 7. новембра 2008. године. Према транскрипту разговора, подноситељица представке је од оптужених примила мито.

Против подноситељице представке покренут је кривични поступак због сумње на примање мита. Суд у Нетишину је подноситељицу представке прогласио кривом по двије тачке оптужнице за подмићивање и осудио је на пет година затвора, условно, и једногодишњу забрану обављања судских и државних функција. Апелациони суд је потврдио осуду подноситељице представке, уз преквалификацију једног од кривичних дјела. Врховни суд је потврдио одлуку Апелационог суда наводећи да је вијеће Апелационог суда испитало одлуке којима су одобрене мјере тајног надзора у односу на подноситељицу представке, заједно с другим материјалом у спису предмета. Током 2014. године подноситељица представке је због кривичне осуде разријешена дужности судије.

Током поступка пред домаћим судовима проблематизовало се питање недостатка у спису предмета судске одлуке којом се одобрава мјера тајног надзора због њене тајности те њеног испитивања од судије који има посебну безбједносну дозволу.

Подноситељица представке се жали, између осталог, да је тајно аудио и видео-снимање њених разговора било незаконито и несразмјерно, те да је представљало мијешање у њено право на поштовање приватног живота у смислу члана 8. Европске конвенције.

Оцјена Европског суда

Европски суд је указао да је суштина притужбе подноситељице представке да национални судови нису провјерили законитост тражених тајних мјера и да јој није омогућен приступ судским одлукама о надзору.

Европски суд је примијетио да су, у складу са Законом о оперативно-истражним активностима, који је био на снази у релевантно вријеме, тајне мјере, укључујући и „коришћење других техничких средстава за прибављање информација“, морале бити одобрене судском одлуком.

У конкретном случају, Житомирски регионални апелациони суд је 8. августа и 7. новембра 2008. године одобрио тајно снимање подноситељице представке. Међутим, како су само снимци направљени према одлуци од 7. новембра 2008. године коришћени као докази против подноситељице представке, Европски суд је испитао питање законитости мијешања у право подноситељице представке на поштовање њеног приватног живота, те нужност и пропорционалност само у односу на ту одлуку.

Европски суд је примијетио да су подноситељица представке и њен адвокат затражили од Апелационог суда да им омогући приступ спису предмета из оперативне истраге број 1208, укључујући и одлуку од 7. новембра 2008. године. Међутим, с обзиром на то да су релевантни материјали били повјерљиви и да ни подноситељица представке ни њен заступник нису имали посебну дозволу, подноситељица представке се морала сложити с тим да Апелациони суд прегледа спис предмета број 1208 у свом Одјелу за безбједност.

Европски суд је одбацио аргумент Владе да се подноситељица представке одрекла права да покрене питање законитости одлука којима се одобрава тајни надзор јер је пристала да вијеће Апелационог суда прегледа спис предмета број 1208 у свом Одјелу за безбједност, те да је тиме пристала на закључке Апелационог суда о законитости тих одлука. Европски суд је утврдио да, у случају да се подноситељица представке и није сложила с тим да Апелациони суд прегледа документе у свом Одјелу за безбједност, то не би утицало на забрану приступа тим документима с обзиром на то да је, према законима о државним тајнама, безбједносна служба та која има овлашћење да грађанину одобри безбједносну дозволу за приступ државним тајнама, и то тек након процеса провјере.

Европски суд је примијетио да Апелациони суд није разматрао питање да ли су постојали увјерљиви разлози за задржавање релевантних судских одлука о надзору као тајних након што су мјере тајног надзора завршене, нити је коментарисао да ли се с релевантних докумената барем дјелимично може уклонити ознака тајности.

Европски суд је поновио да су домаћи судови, када се баве захтјевом за одобрење тајног надзора, дужни да обезбиједе одговарајућу равнотежу интереса субјекта надзора и јавних интереса. Даље, субјектима надзора треба одобрити приступ документима, осим ако не постоје увјерљиви разлози за ускраћивање приступа.

У конкретном случају, с обзиром на то да се није разматрало да ли постоје увјерљиви разлози да се предметни документи у потпуности држе повјерљивим и да се подноситељици представке ускрати приступ документима, власти нису успјеле да обезбиједе важну заштиту у вези са законитошћу мјера надзора.

Европски суд је даље примијетио да је Апелациони суд ограничио своју правну анализу питања законитости и пропорционалности мијешања само на опште услове. Није јасно да ли је Апелациони суд провјерио постојање релевантних и довољних разлога који оправдавају тајни надзор подноситељице представке. Такође није јасно да ли су природа, обим и трајање мијешања били оправдани, посебно узимајући у обзир чињеницу да је предмет надзора број 1208 отворен 20. фебруара 2008. године и да је стога подноситељица представке била под тајним надзором око годину дана.

Дакле, наведена питања остала су без одговора у поступку пред Европским судом дијелом и због чињенице да је до 2023. године, када су странке размијениле запажања, спис предмета надзора број 1208 већ био уништен у складу с релевантним домаћим правилима. Иако нема разлога за сумњу да је одлука од 7. новембра 2008. године о одобравању тајног надзора канцеларије подноситељице представке имала чињенични и правни основ, Европски суд је сматрао да домаћи судови у периоду 2014–2015. година нису испитали законитост и пропорционалност мијешања на начин који пружа довољне мјере заштите од неоправданог задирања у права заштићена чланом 8. Европске конвенције. Утврдио је да је дошло до кршења члана 8. Европске конвенције.