Влада Републике Босне и Херцеговине, у вријеме када је функционисала према Анексу II/4 Устава Босне и Херцеговине, није била надлежна за ратификацију међународних уговора Босне и Херцеговине. Стога, Уредба о ратификацији Уговора о царинској сарадњи између Владе Републике Босне и Херцеговине, Владе Федерације Босне и Херцеговине и Владе Републике Хрватске („Службени лист РБиХ“ број 7/96) и Уредба о ратификацији Уговора о привредној сарадњи, закљученог између Владе Републике Босне и Херцеговине и Федерације Босне и Херцеговине и Владе Републике Хрватске („Службени лист РБиХ“ број 10/96) нису у складу с Уставом Босне и Херцеговине и престају важити ex nunc од дана доношења ове одлуке.
• Одлука број У-12/98 од 7. јуна 1999. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 11/99
Чл. 3, 5, 6, 7, 9, 10, 11, 12, 13, 15, 19, 20, члан 21 тачка 3, чл. 22, 24, 25, 26, 27, 28 и 29 Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине и министарствима Босне и Херцеговине („Службени гласник Босне и Херцеговине“ број 4/97) нису у складу с Уставом Босне и Херцеговине. Одредбе Закона о Савјету министара које успостављају копредсједавајуће и потпредсједавајућег Савјета министара нису у складу с Уставом Босне и Херцеговине јер је Устав на јасан начин успоставио функцију мандатара овлашћеног да именује министре у складу са чланом V/4 Устава.
• Одлука број У-1/99 од 14. августа 1999. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 16/99
Одредбе Закона о Савјету министара, које успостављају копредсједавајуће и потпредсједавајућег Савјета министара, нису у складу с Уставом Босне и Херцеговине. Устав је на јасан начин успоставио функцију мандатара овлашћеног да именује министре у складу са чланом V/4 Устава.
• Одлука број У-1/99 од 14. августа 1999. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 16/99
Закон о Државној граничној служби Босне и Херцеговине („Службени гласник Босне и Херцеговине“ број 2/00) у складу је с Уставом Босне и Херцеговине. Чињеница да је Закон о Државној граничној служби донио високи представник, а не Парламентарна скупштина, не мијења његов статус закона ни у његовој форми, будући да је овај закон објављен као такав у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине” 26. јануара 2000. године („Службени гласник БиХ” број 2/2000), нити у његовој суштини, која се, био он у сагласности с Уставом или не, тиче сфере која потпада под законодавну надлежност Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине према члану IV/4а) Устава Босне и Херцеговине. Парламентарна скупштина је слободна да мијења читав текст или дио текста овог закона у будућности под претпоставком да се испоштује одговарајућа процедура.
• Одлука број У-9/00 од 3. новембра 2000. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 1/01
Закон о Државној граничној служби Босне и Херцеговине проглашава се сагласним Уставу Босне и Херцеговине када високи представник дјелује као власт Босне и Херцеговине, а такав закон има природу домаћег закона, те се мора сматрати законом Босне и Херцеговине, чија је сагласност с Уставом Босне и Херцеговине подложна контроли Уставног суда, на основу члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука број У-9/00 од 3. новембра 2000. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 1/01
Члан 8а став 1 Закона о продаји станова на којим постоји станарско право („Службене новине Федерације Босне и Херцеговине” бр. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99 и 7/00) у складу је с Уставом Босне и Херцеговине. С циљем обезбјеђења повратка избјеглица и расељених лица (члан II/5 Устава) и обезбјеђења адекватног одређивања цијена, захтјев државе да лице у стану проведе двије године прије него што му дозволи да стекне потпуну својину над тим станом, а у случају када је то лице претходно било само носилац станарског права, не представља кршење права на недискриминацију (члан II/4 Устава, члан 14 Европске конвенције), нити права на имовину (члан II/3к) Устава, члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију).
• Одлука број У-16/00 од 2. фебруара 2001. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 13/01
С циљем обезбјеђења повратка избјеглица и расељених лица (члан II/5 Устава) и обезбјеђења адекватног одређивања цијена, захтјев државе да лице у стану проведе двије године прије него што му дозволи да стекне потпуну својину над тим станом, а у случају када је то лице претходно било само носилац станарског права, не представља кршење права на недискриминацију (члан II/4 Устава, члан 14 Европске конвенције), нити права на имовину (члан II/3к) Устава, члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију).
• Одлука број У-16/00 од 2. фебруара 2001. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 13/01
Одлука о измјенама и допунама Закона о путним исправама Босне и Херцеговине („Службени гласник Босне и Херцеговине” број 27/00) у складу је с Уставом Босне и Херцеговине. Уставни суд нема надлежности да оцјењује овлашћења високог представника која проистичу из Анекса 10 Дејтонског мировног споразума, као ни примјену тих овлашћења. Међутим, Суд може да испита уставност закона или законских амандмана које високи представник прогласи умјесто Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине. Питања која нису изричито набројана у члану III/1 Устава БиХ као надлежност институција БиХ нису нужно у искључивој надлежности ентитета. Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине је према Уставу надлежна да одлучује о изворима и износу средстава за функционисање институција БиХ. Закони који нису уставног ранга не могу служити као стандард контроле Уставног суда.
• Одлука број У-25/00 од 23. марта 2001. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 17/01
Уставни суд нема надлежности да оцјењује овлашћења високог представника која проистичу из Анекса 10 Дејтонског мировног споразума, као ни примјену тих овлашћења. Међутим, Суд може да испита уставност закона или законских амандмана које високи представник прогласи умјесто Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине.
• Одлука број У-25/00 од 23. марта 2001. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 17/01
Босна и Херцеговина, функционишући као демократска држава, овлашћена је да у областима из њене надлежности, осим Уставом изричито предвиђених, успостави и друге механизме и додатне институције које су јој потребне за извршење њених надлежности, укључујући и успостављање суда за јачање правне заштите њених грађана и обезбјеђење поштовања принципа Европске конвенције о људским правима. У вези с тим, Уставни суд се позива на члан IV/4а) Устава који предвиђа да Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине доноси законе који су јој потребни за спровођење одлука Предсједништва или за вршење функција Скупштине према овом уставу. Иако није задатак Уставног суда да изражава мишљење о томе да ли неки закон треба да буде донесен, Суд ипак запажа да се успостављањем Суда Босне и Херцеговине може очекивати већи допринос јачању владавине права, што је једно од основних принципа за функционисање демократске државе. Уставни суд закључује да Закон о Суду Босне и Херцеговине („Службени гласник БиХ“ број 29/00) није противан Уставу Босне и Херцеговине.
• Одлука број У-26/01 од 28. септембра 2001. године, ст. 26 и 27, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 4/02
Члан 19.8 став 3 Изборног закона Босне и Херцеговине („Службени гласник Босне и Херцеговине” бр. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02 и 25/02) у складу је с Уставом Босне и Херцеговине. Прописивање ове одредбе која право гласања на изборима, односно мјесто гласања везује за статус корисника туђе имовине, има легитиман циљ, као и разумно оправдање, и као таква не успоставља дискриминацију, нити повреду права на слободно кретање и пребивалиште.
• Одлука о меритуму број У-14/02 од 30. јануара 2004. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 18/04
Одлука о амандманима на Устав Републике Српске („Службени гласник Босне и Херцеговине“ број 13/02 и „Службени гласник Републике Српске“ број 31/02) у складу је са чланом III Устава Босне и Херцеговине. Одлуком о амандманима уређују се питања која се односе на правосудни систем Републике Српске, укључујући и оснивање Високог судског и тужилачког савјета Републике Српске. Дакле, ради се о питањима која су у надлежности ентитета, надлежностима које Одлуком о амандманима нису пренесене с ентитета на Босну и Херцеговину. Према томе, измјене и допуне Устава Републике Српске о овим питањима, које је донио високи представник, супституишући Народну скупштину Републике Српске, не крше члан III/3а) Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука о меритуму број У-56/02 од 30. јануара 2004. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 19/04
Дио члана 11 Закона о територијалној организацији и локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске” бр. 11/94, 6/95, 26/95, 15/96, 17/96, 19/96 и 6/97) и назив и чл. 1 и 2 Закона о Граду Српско Сарајево („Службени гласник Републике Српске” бр. 25/93, 8/96, 27/96 и 33/97) у односу на називе: Град Српско Сарајево, Српски Дрвар, Српски Сански Мост, Српски Мостар, Српско Горажде, Србиње, Српски Кључ, Српска Костајница, Српски Брод, Српска Илиџа, Српско Ново Сарајево, Српски Стари Град и Српско Орашје нису у складу са чланом II/4 у вези са чл. II/3 и II/5 Устава Босне и Херцеговине. Оспорене законске одредбе нису у сагласности с уставним принципом о равноправности конститутивних народа Босне и Херцеговине и дискриминишућег су карактера, у смислу члана II/4 у вези са чланом II/5 Устава Босне и Херцеговине. Члан 11а Закона о територијалној организацији и локалној самоуправи у складу је с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о меритуму број У-44/01 од 27. фебруара 2004. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 18/04
Споразум о успостављању специјалних паралелних односа између Савезне Републике Југославије и Републике Српске од 5. марта 2001. године („Службени гласник Републике Српске“ број 26/01) у складу је са чланом III/2а) Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука о меритуму број У-42/01 од 26. марта 2004. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 22/04
Одредбе чл. 41 и 48 Закона о акцизама и порезу на промет („Службени гласник Републике Српске“ бр. 25/02, 60/03 и 96/03) нису у складу са чланом I/4 Устава Босне и Херцеговине. Успостављање административних баријера, којим се отежава приступ цјелокупном тржишту у Босни и Херцеговини јер не омогућава свим учесницима на тржишту једнаке услове у тржишној утакмици, а што представља један од битних услова јединственог тржишта, није у складу са чланом I/4 Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука о меритуму број У- 68/02 од 25. јуна 2004. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 38/04
Члан 3а Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима у складу је с Уставом БиХ. Може се рећи да оба става побијаног члана 3а Закона, а који су оцијењени у апстрактном смислу, успостављају законски циљ и да се не мијешају у права на начин који је произвољан или који намеће превелик терет на појединце у погледу права и интереса других појединаца и општег јавног интереса. Члан 3а Закона мијеша се у право одређених група људи на мирно уживање имовине, односно на мирно уживање станарског права у односу на станове у Босни и Херцеговини, али мијешање може да се оправда тренутним околностима у Босни и Херцеговини и у складу је са законом и пропорционално снажним и легитимним јавним интересима.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-83/03 од 22. септембра 2004. године, став 73, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 60/04
Члан 6 став 2, члан 7 став 2 и члан 8 Закона о имунитету Босне и Херцеговине („Службени гласник Босне и Херцеговине“ број 37/03), те члан 6 став 3, члан 7 став 2 и члан 8 Закона о имунитету Федерације Босне и Херцеговине („Службене новине Федерације Босне и Херцеговине“ број 19/03) у складу су с Уставом Босне и Херцеговине. Према Закону о имунитету БиХ и Закону о имунитету ФБиХ, појединци који то желе могу да се позову на имунитет пред надлежним судом. Против одлука суда о имунитету може се поднијети апелација Уставном суду, односно жалба Уставном суду Федерације БиХ, тако да одредбе наведених закона омогућавају да се Уставни суд, односно Уставни суд Федерације БиХ баве суштином релевантне жалбе против одлука о имунитету. Стога су оспорене одредбе предметних закона сагласне Уставу Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-24/03 од 22. септембра 2004. године, ст. 44 и 45, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 5/05
Чл. 1 и 2 Закона о измјенама Закона о порезу на промет производа и услуга („Службене новине Федерације Босне и Херцеговине“ број 39/04) и одредбе чл. 1 и 2 Закона о измјенама и допунама Закона о посебном порезу на безалкохолна пића („Службене новине Федерације Босне и Херцеговине“ број 39/04) нису у складу са чл. I/4, III/3б) и III/5а) Устава Босне и Херцеговине. Доношењем закона Федерација БиХ је de facto преузела овлашћења која је претходно, Споразумом од 5. децембра 2003. године, пренијела на ниво државе Босне и Херцеговине, противно члану III/3б) Устава БиХ. Усвајањем оспорених закона без одобрења Управног одбора Управе за индиректно опорезивање Парламент Федерације БиХ је прекршио и одредбу члана III/5а) Устава Босне и Херцеговине с обзиром на то да је тиме ушао у оквир надлежности које је претходно Федерација БиХ споразумом пренијела у надлежност државе Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-14/04 од 29. октобра 2004. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 23/05
Утврђује се да су чл. 6, 7, 9, 43, 71 и 72 Закона о основама Јавног радио-телевизијског система и Јавног радио-телевизијског сервиса Босне и Херцеговине („Службени гласник Босне и Херцеговине“ број 29/02) у складу с Уставом Босне и Херцеговине. Босна и Херцеговина, функционишући као демократска држава, овлашћена је да у областима из њене надлежности, у које спада и успостављање и функционисање заједничких и међународних комуникационих средстава (члан III/1 Устава), осим Уставом Босне и Херцеговине изричито предвиђених, успостави и друге механизме и додатне институције које су јој неопходне за вршење њених надлежности, укључујући и Јавни радио-телевизијски сервис Босне и Херцеговине који, с ентитетским радио-телевизијским емитерима, сачињава систем јавног радио-телевизијског емитирања у Босни и Херцеговини, као и заједничка корпорација, коју ће основати ови јавни емитери, као посебан правни субјекат за управљање емисионим системом за пренос програма.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-42/03 од 17. децембра 2004. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 36/05
С обзиром на то да се ради о називу мјеста Томиславград који има историјски значај, назив, сам по себи, није у супротности с принципима утврђеним у Уставу Босне и Херцеговине. Надаље, одредба члана 21 став 3 Статута Града Сарајево („Службене новине Кантона Сарајево“ бр. 12/98 и 14/98) није у складу с посљедњом алинејом Преамбуле Устава Босне и Херцеговине, чл. I/2 и II/4 Устава Босне и Херцеговине у вези са чланом 5 став 1 тачка ц) Конвенције о елиминацији свих облика расне дискриминације и Одлуком о конститутивности народа Уставног суда број У-5/98, због тога што оспорена одредба не наводи Србе као конститутиван народ, те што се Србима не дају исте гаранције као што се дају Бошњацима, Хрватима и групи Осталих, да ће имати минимум од 20% мјеста у Градском вијећу Града Сарајево без обзира на изборне резултате.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-4/05 од 22. априла 2005. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 32/05
Уставни суд истиче да сама чињеница да се у оспореном закону не налази изричита одредба о недискриминацији не представља дискриминацију све док закон није, сам по себи, дискриминациони и док се може спровести без дискриминације. Стога, Закон о промјени назива насељеног мјеста Дувно и општине Дувно у Томиславград („Службени лист СРБиХ“ број 33/90 од 8. новембра 1990. године) није у супротности с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-3/04 од 27. маја 2005. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 58/05
Статут Града Источно Сарајево („Службене новине Града Источно Сарајево“ бр. 10/00 и 1/02) и Статут Града Бања Лука („Службени гласник Града Бања Лука“ број 4/00) у складу су с Уставом Босне и Херцеговине. Непрописивање одредби о гарантованој минималној заступљености конститутивних народа не дискриминише Бошњаке и Хрвате у уживању њихових политичких права с обзиром на то да им оспореним статутима није онемогућена једнакост у уживању политичких права из члана 5 став 1ц) Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације. Наиме, Бошњаци и Хрвати, као и Срби, под једнаким условима имају право гласа и кандидатуре, те право учешћа на изборима, од чијег исхода касније зависи учествовање у власти. Непрописивање одредби о гарантованој минималној заступљености може потенцијално довести до тога да било који од конститутивних народа буде у апсолутној већини на градском нивоу власти, али би то увијек зависило од исхода изборних резултата.
• Одлука о меритуму број У-7/05 од 2. децембра 2005. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 45/06
Закон о утврђивању и начину измирења унутрашњих обавеза Федерације Босне и Херцеговине („Службене новине Федерације БиХ“ број 66/04), Закон о утврђивању и начину измирења унутрашњег дуга Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 63/04) и Закон о измирењу обавеза по основу старе девизне штедње Брчко дистрикта Босне и Херцеговине („Службени гласник Брчко дистрикта БиХ“ број 27/04) нису у складу са чланом III Устава Босне и Херцеговине. Босна и Херцеговина није могла да се ослободи обавезе да гарантује поштовање конституисаних имовинских права ималаца девизне штедње без претходног обезбјеђења довољних гаранција за адекватно рјешавање овог проблема доношењем законодавног оквира за рјешавање питања старе девизне штедње, и то на јединствен начин за све грађане Босне и Херцеговине, у складу са, између осталог, стандардима из члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о меритуму број У-14/05 од 2. децембра 2005. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 2/06
Сви закони ФБиХ објављени у „Службеним новинама ФБиХ“ бр. од 19/03 до 78/04 донесени су у складу са чланом II/1 у вези са чл. II/2 и II/4 Устава Босне и Херцеговине. Осим закључка, који је сам подносилац захтјева извео тумачењем постојећег стања у Дому народа у свјетлу релевантних уставних одредби, у погледу немогућности заштите виталног националног интереса српског народа у Дому народа, у захтјеву нису наведени никакви аргументи да је делегатима из српског народа у тренутно постојећем броју у Дому народа, у било којем случају и у било којој процедури, оспорено право на формирање националног клуба и уживање права која из тога проистичу, међу којим је и право на покретање механизма за заштиту виталног националног интереса, због чега се мора закључити да су сви федерални закони које је подносилац захтјева оспорио у складу с Уставом БиХ.
• Одлука о меритуму број У-5/05 од 27. јануара 2006. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 45/06
Чл. 1 и 2 Закона о грбу и застави Федерације Босне и Херцеговине („Службене новине Федерације БиХ“ бр. 21/96 и 26/96), чл. 2 и 3 Уставног закона о застави, грбу и химни Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 19/92), члан 2 Закона о употреби заставе, грба и химне („Службени гласник Републике Српске“ број 4/93) у дијелу у којем је прописано да се заставом, грбом и химном Републике Српске „представља државност Републике Српске“ и члан 3 Закона о употреби заставе, грба и химне („Службени гласник Републике Српске“ број 4/93) у дијелу у којем је прописано да се симболи Републике Српске употребљавају „у складу с моралним нормама српског народа“ нису у складу са чл. 1.1 и 2а) и ц) Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације из Анекса I на Устав Босне и Херцеговине. Имајући у виду принципе наведене у овој одлуци, ослањајући се на наведене принципе из своје Одлуке број У-5/98 о конститутивности народа, те наведени политички и временски контекст у којем су донесени оспорени закони Федерације БиХ и Републике Српске, Уставни суд је, inter alia, закључио да су оспорене одредбе дискриминишућег карактера, у супротности с уставним принципом о равноправности конститутивних народа, грађана и „Осталих“. Такође је закључено да је легитимно право бошњачког и хрватског народа у Федерацији Босне и Херцеговине, односно српског народа у Републици Српској, да путем законодавних механизама очувају своју традицију, културу и идентитет, али се једнако право мора дати српском народу у Федерацији БиХ, односно бошњачком и хрватском народу у Републици Српској, као и осталим грађанима Босне и Херцеговине.
• Дјелимична одлука о меритуму број У-4/04 од 31. марта 2006. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 47/06
Неоснован је захтјев за оцјену уставности члана 5 ст. 2 и 6, члана 7 став 2, члана 46 став 3, члана 49 став 3 и члана 51 ст. 2, 4 и 5 Закона о оснивању компаније за пренос електричне енергије („Службени гласник Босне и Херцеговине“ број 35/04) будући да се суштина његових навода заснива на томе да оспорене одредбе Закона о оснивању компаније за пренос електричне енергије у Босни и Херцеговини нису у сагласности са споразумом којим су ентитети, тј. владе Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске, пренијели надлежност о наведеном питању на државу Босну и Херцеговину, с обзиром на то да споразум не може да буде основ за испитивање уставности закона, а неспорно је да је сам Закон о оснивању компаније за пренос електричне енергије у Босни и Херцеговини донијет након постигнутог споразума у смислу члана III/5б) Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука о меритуму број У-17/05 од 26. маја 2006. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 87/06
Чл. 1 и 2 Закона о славама и светковинама („Службени гласник Републике Српске“ број 19/92) нису у складу са чланом II/4 Устава Босне и Херцеговине у вези са чл. 1.1 и 2а) и ц) Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације из Анекса I на Устав Босне и Херцеговине, док је члан 1 Уставног закона о застави, грбу и химни Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 19/92) у складу са чланом II/4 Устава Босне и Херцеговине и чл. 1.1 и 2а) и ц) Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације из Анекса I на Устав Босне и Херцеговине. Уставни суд је закључио да су оспореним одредбама Закона о славама и светковинама Републике Српске обухваћени празници који одражавају и величају само српску историју, традицију, обичаје и вјерски и национални идентитет и у исто вријеме се те вриједности намећу припадницима осталих конститутивних народа, другим грађанима и осталим на подручју Републике Српске.
• Дјелимична одлука о меритуму број У-4/04 од 18. новембра 2006. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 24/07
Члан 11 став 6 Закона о финансирању институција Босне и Херцеговине („Службени гласник БиХ“ број 61/04), у дијелу у којем се односи на потпуну немогућност реализације расхода државе уколико буџет не буде усвојен до 31. марта, није сагласан члану VIII/2 Устава Босне и Херцеговине. Уставни суд сматра да законодавац има овлашћење да, с циљем ефикасног функционисања државе, одреди рок у којем се мора донијети буџет и у којем може трајати привремено финансирање, али да мјере које пропише у случају да тај рок не буде испоштован не смију у потпуности да онемогућавају извршавање надлежности државних институција јер би то било супротно наведеном циљу и сврси и духу Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-1/08 од 25. јануара 2008. године, став 22, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 27/08
У односу на наводе о неусклађености члана 4 Закона о измирењу обавеза по основу рачуна старе девизне штедње (објављеног у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ бр. 28/06, 76/06 и 72/07) с правом на имовину, Уставни суд је закључио да наведена одредба којом је прописан отпис камата задовољава принцип законитости, служи легитимном циљу и одражава разуман однос „пропорционалности“ између употријебљених средстава и циља који се жели постићи и да је стога у складу са чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Уставни суд је оцијенио и да је члан 28 оспореног закона у складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције јер ограничењем права на приступ суду у оспореној одредби није нарушена сама бит имовинских права подносилаца захтјева, односно успостављена је правилна равнотежа између легитимног циља и имовинских права ималаца девизне штедње.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-13/06 од 28. марта 2008. године, став 38, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 46/08
Чл. 22 и 23 Закона о измирењу обавеза по основу рачуна старе девизне штедње („Службени гласник Босне и Херцеговине“ бр. 28/06, 76/06 и 72/07) у складу су с Уставом Босне и Херцеговине јер је Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине која, иначе, у складу са чланом VII Устава Босне и Херцеговине, има ту надлежност, путем Закона о Централној банци Босне и Херцеговине одредила да Централна банка Босне и Херцеговине може да буде фискални агент Босне и Херцеговине у вези с измирењем „старе девизне штедње“ путем обвезница. Чланови 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14 и 16 Закона о условима и начину измирења обавеза по основу рачуна старе девизне штедње емисијом обвезница у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 1/08) у складу су с Уставом Босне и Херцеговине. Уставни суд је такође утврдио да су на пољу заштите људских права и слобода, укључујући питање исплате „старе девизне штедње“ надлежни и држава Босна и Херцеговина и ентитети. Стога, Република Српска, предвиђајући боље услове за исплату „старе девизне штедње“, није повриједила Устав Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-3/08 од 4. октобра 2008. године, ст. 78 и 79, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 99/08
Закон о јавним набавкама Босне и Херцеговине („Службени гласник Босне и Херцеговине“ бр. 49/04, 19/05, 52/05, 8/06, 24/06 и 70/06) у складу је са чланом IV/4 Устава Босне и Херцеговине. Уставни суд сматра да се под овлашћењима у смислу члана III став 3 тачка а) Устава БиХ не подразумијевају само изричите надлежности институција Босне и Херцеговине предвиђене чланом III став 1 Устава БиХ, него и остале надлежности и овлашћења која су прописана у Уставу БиХ као цјелини. С обзиром на овлашћење Парламентарне скупштине да доноси законе који су потребни за вршење њених функција, међу којима је и одлучивање о средствима за рад институција БиХ, Уставни суд сматра да Парламентарна скупштина у вршењу ове функције није ограничена само на одлучивање о изворима средстава за рад и њиховом износу, него и о надзору над трошењем јавних средстава, тако да оно буде ефикасно, одговорно и транспарентно. Како је оспорени закон донесен с циљем извршења контролне функције Парламентарне скупштине, Уставни суд је закључио да је у складу са чланом IV/4 Устава БиХ.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-6/07 од 4. октобра 2008. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 91/08
Уставни суд је закључио да је Закон о статистици Босне и Херцеговине („Службени гласник Босне и Херцеговине“ бр. 26/04 и 42/04) у складу са чланом IV/4а) Устава БиХ. Закључено је да је Парламентарна скупштина имала овлашћење да донесе оспорени закон на основу члана IV/4а) у вези са чланом V/3а) Устава БиХ како би се спровеле одлуке из домена спољне политике у надлежности Предсједништва Босне и Херцеговине које се односе на процес стицања чланства у Савјету Европе и потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању с Европском унијом.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-9/07 од 4. октобра 2008. године, став 21, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 20/09
Утврђивања општег интереса за подручје општине на којем она остварује своју функцију као јединица локалне самоуправе искључиво је у њеној надлежности када реализује своја уставна овлашћења у домену планирања и изградње. Ово уставно право исказано је и Законом о грађевинском земљишту и Законом о уређењу простора. На основу тих закона и Закона о експропријацији општина преузима општи интерес кроз регулационе планове или урбанистичке пројекте у којима је већ утврђен општи интерес. Уставни суд сматра неоснованим наводе подносилаца захтјева да се у конкретном случају не ради о општем, већ о групном интересу. Одредбе члана 3 став 2, члана 15 став 2 и чл. 47, 48, 49, 50, 51 и 52 Закона о експропријацији Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 112/06 и 37/07), саме по себи, не крше уставна права на имовину, те стога нису несагласне члану II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члану 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-15/07 од 4. октобра 2008. године, став 40, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 99/08
Одредба члана 13 став 2 Закона о Суду БиХ у складу је са чл. III/3а) и III/5а) Устава Босне и Херцеговине зато што питање о томе како ће у домаћем законодавству да буде раздијељена стварна надлежност и која ће дјела ући у стварну надлежност неког од судова унутар законима утврђене шеме судства не покреће питање уставности оспорене одредбе у односу на чл. III/3а) и III/5а) Устава Босне и Херцеговине, а Уставни суд је у својој ранијој одлуци закључио да Босна и Херцеговина има надлежност да донесе Закон о Суду БиХ. Такође, Уставни суд закључује да оспорена одредба члана 13 став 2 Закона о Суду БиХ није супротна члану III/1г) Устава Босне и Херцеговине будући да су том одредбом прописани услови за пуно извршавање обавеза које држава има према члану III/1г) Устава Босне и Херцеговине и под којима њене институције имају надлежност.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-16/08 од 28. марта 2009. године, став 46, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 50/09
Одредба члана 13 став 2 Закона о Суду БиХ није супротна принципу владавине права из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине, те не доводи, сама по себи, у питање „правну сигурност“ или „једнакост пред законом“ појединаца. Наиме, Уставни суд закључује да се тачком (а) те одредбе омогућава испуњавање уставом прописане обавезе државе да заштити суверенитет, територијални интегритет, политичку независност, националну безбједност и међународни субјективитет Босне и Херцеговине, а испуњавање уставних обавеза је један од захтјева принципа владавине права у демократским државама. Такође, Уставни суд закључује да се овај принцип не доводи у питање ни у тачки (б) оспорене одредбе будући да се њом генерално прописују ситуације у којима ће Суд БиХ, под одређеним условима, бити надлежан. Такође, овом одредбом се даје овлашћење, али и ствара обавеза Суда БиХ да при примјени ове одредбе пажљиво води рачуна о сваком појединачном случају, уз поштовање принципа „правне сигурности“ и „једнакости пред законом“ као неодвојивим елементима принципа владавине права.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-16/08 од 28. марта 2009. године, став 47, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 50/09
Сматра се одбијеним захтјев Иве Мире Јовића, предсједавајућег Предсједништва Босне и Херцеговине у вријеме подношења захтјева, за оцјену уставности члана 1 став 1, члана 2 посљедња реченица, члана 6 став 3, члана 10 став 4, члана 12 ст. 1, 2 и 3, члана 13 став 2 тачка ф) и члана 18 став 2 у дијелу којим се предвиђају три јавна РТВ сервиса, члана 3, члана 7 став 2, члана 8 став 3, члана 9 став 1 трећа и четврта реченица у дијелу којим се предвиђају двије телевизијске и двије радио станице за територију одређеног ентитета, члана 12 став 4, члана 42 ст. 1, 2 и 3 и члана 19 став 2 Закона о Јавном радио-телевизијском систему Босне и Херцеговине („Службени гласник Босне и Херцеговине“ број 78/05) јер ни за један приједлог одлуке није гласало најмање пет судија идентично.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-5/06 од 29. маја 2009. године, став 63, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 66/09
У активностима које предузима Република Српска у смислу лобирања у иностранству за унапређење својих сопствених интереса, као и у актима које је Република Српска донијела као основ за предузимање наведених активности, нема ничега што спада у искључиву надлежност Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-15/08 од 3. јула 2009. године, став 36, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 73/09
Закон о заштити домаће производње у оквиру Споразума CEFTA није у складу са чланом III/3б) Устава Босне и Херцеговине. Постоји повреда члана III/3б) Устава Босне и Херцеговине у ситуацији кад домаћи закон није у складу с одредбама општег правила међународног права pacta sunt servanda према којем: „Сваки уговор на снази везује чланице и оне треба да га добронамјерно извршавају“, као и кад није у складу с одредбама међународног уговора којем је Босна и Херцеговина приступила.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-5/09 од 25. септембра 2009. године, став 38, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 18/10
Члан 16 став 1 Закона о сукобу интереса у органима власти Федерације Босне и Херцеговине у складу је са чланом II/2 у вези са чланом 3 Протокола број 1 уз Европску конвенцију будући да прописана ограничења пасивног бирачког права служе легитимном циљу обезбјеђења независности изабраних функционера у законодавним органима с циљем промовисања општих интереса заједнице као цјелине и спречавања злоупотребе јавне функције ради остварења личне користи, при чему интерес заједнице у смислу законитости, отворености, објективности и непристрасности изабраних кандидата у вршењу јавне функције претеже над интересом појединца да буде биран у законодавне органе и истовремено обавља значајне функције у јавним и приватним предузећима. Члан 16 став 1 Закона о сукобу интереса у органима власти Федерације Босне и Херцеговине у складу је и са чланом IX/1 Устава Босне и Херцеговине будући да се наведена уставна одредба односи на посебну категорију лица чије је пасивно бирачко право ограничено на овај начин, а у исто вријеме ова одредба не садржи било које друге врсте ограничења пасивног бирачког права за друге категорије лица.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-14/09 од 30. јануара 2010. године, став 29, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 39/10
Уставни суд сматра да одредбе члана 9.1 ст. 2 и 3, члана 10.1 став 3 и члана 11.1 став 2 Изборног закона БиХ нису у несагласности с алинејама 3, 8 и 9 Преамбуле Устава Босне и Херцеговине и чланом I/2 Устава Босне и Херцеговине зато што нису прописале механизме којим би се обезбиједила пропорционална заступљеност конститутивних народа БиХ, према попису становништва из 1991. године, приликом непосредног бирања од стране грађана – бирача, чланова Представничког дома, Представничког дома Федерације БиХ и Народне скупштине РС.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-13/09 од 30. јануара 2010. године, став 37, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 51/10
Захтјев за оцјену уставности одредбе члана 5 ст. 1, 3, 4, 5, 7, 8 и 9 Закона о оснивању компаније за пренос електричне енергије у Босни и Херцеговини је неоснован и не крши право на имовину ентитета из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију зато што је оспорени закон донесен у јавном интересу, као и да одредба члана 5 ст. 1, 3, 4, 5, 7, 8 и 9 није непропорционална између „средстава која се користе и циља који се жели постићи“.
• Одлука број У-16/09 од 27. марта 2010. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 69/10
Члан 6 Закона о Агенцији за осигурање Босне и Херцеговине у складу је с одредбама члана IV/4а) Устава Босне и Херцеговине. Закључено је да је Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине имала овлашћење да усвоји оспорене законске одредбе на основу члана IV/4а) Устава Босне и Херцеговине у вези са чланом III/1 тач. а) и б) Устава Босне и Херцеговине с обзиром на то да је њихов циљ међусобно усклађивање ентитетског законодавства у области осигурања, као и њихово усклађивање с релевантним прописима којим је ова област регулисана унутар Европске уније, што уједно и представља испуњавање обавеза преузетих потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању с Европском унијом.
• Одлука број У-17/09 од 27. марта 2010. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 41/10
Уставни суд сматра да акти и активности једног од ентитета могу да покрену питање постојања спора између тог ентитета и Босне и Херцеговине о неком питању из Устава Босне и Херцеговине за чије рјешавање је једино надлежан Уставни суд. Међутим, у конкретном случају Уставни суд је закључио да израда и достављање Другог извјештаја Републике Српске Савјету безбједности УН о ситуацији у Босни и Херцеговини не представљају мијешање нити преузимање спољне политике и нису супротни чл. I/1, III/1а), III/3б), V/3а) и ц) и V/4а) Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука број У-15/09 од 27. марта 2010. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 84/10
Уставни суд сматра да је оспорена одредба члана 35 Закона о платама и накнадама у институцијама Босне и Херцеговине у супротности са чланом II/4 Устава Босне и Херцеговине у вези са чланом 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију, чл. 1, 2 и 11 Конвенције УН о укидању свих облика дискриминације жена, као и чланом 26 Међународног пакта о грађанским и политичким правима и чланом 10 Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима јер доводи до различитог третмана запосленица у институцијама Босне и Херцеговине, а за такво разликовање Уставни суд није нашао разумно и објективно оправдање, због чега је дискриминишућа. Као посљедицу наведеног Уставни суд закључује да је престао правни основ за доношење оспорене одлуке Савјета министара јер је донесена на основу оспорене одредбе Закона о платама и накнадама у институцијама Босне и Херцеговине.
• Одлука број У-12/09 од 28. маја 2010. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 80/10
Одредбе члана 19.4 ст. 1 и 9 Изборног закона и члана 16 Статута којим је прописан доњи и горњи лимит заступљености конститутивних народа у Градском вијећу не дискриминишу хрватски народ у остваривању његових права из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине у вези са чланом 25б) Међународног пакта о грађанским и политичким правима.
Уставни суд усваја захтјев подносиоца захтјева у погледу (а) навода да се одредбама члана 19.2 ст. 1 и 3, члана 19.4 став 1 Изборног закона, које предвиђају различит број бирача у изборним јединицама који се заснива на бившим градским подручјима у Мостару, крши члан 25б) Међународног пакта о грађанским и политичким правима, те (б) навода да одредбе члана 19.2 став 1 и члана 19.4 ст. од 2 до 8, које онемогућавају бирачима из Централне зоне града Мостара да бирају вијећнике који би их заступали уз вијећнике који заступају градско изборно подручје за цијели град Мостар, крше члан II/4 Устава БиХ у вези са чланом 25б) Међународног пакта о грађанским и политичким правима.
Члан 7 ст. 1 и 3, члан 15 став 2, члан 17 став 1 и члан 38 став 1 Статута, који онемогућавају бирачима у Централној зони града Мостара да бирају вијећнике који би их заступали уз вијећнике који заступају градско изборно подручје за цијели град Мостар, у супротности су са чланом II/4 Устава БиХ у вези са чланом 25б) Међународног пакта о грађанским и политичким правима. Уставни суд одлаже даље поступање по овом дијелу захтјева sine die до доношења измјена Изборног закона у складу с овом одлуком. Уставни суд налаже Градском вијећу Града Мостара да у року од три мјесеца од дана објављивања у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ измјена које Парламентарна скупштина изврши у Изборном закону БиХ обавијести Уставни суд о корацима који су предузети како би се Статут Града Мостара ускладио с Уставом БиХ.
Одредбе члана 19.7 Изборног закона, члана VI.Ц став 7 Амандмана на Устав ФБиХ и чл. 44 и 45 Статута, према којим грађани града Мостара бирају градоначелника на другачији начин у односу на грађане града Бањалуке, у складу су с правима грађана града Мостара загарантованим према члану 25б) Међународног пакта о грађанским и политичким правима, те не дискриминишу грађане града Мостара у уживању наведеног права противно члану II/4 Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-9/09 од 26. новембра 2010. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 48/11
Члан 9.3 и члан 20.13(3) Изборног закона нису у складу са чланом I/2 Устава Босне и Херцеговине због тога што садрже називе општина у Републици Српској који нису у складу с њиховим називима утврђеним позитивним ентитетским Законом о територијалној организацији Републике Српске.
Одредбе члана 9.3 и члана 20.13(3) Изборног закона су у складу са чл. I/1, I/3, III/1 и III/3а) Устава Босне и Херцеговине јер овим одредбама нису утврђивани, већ само преузети називи појединих општина из ентитетских закона који су били на снази у вријеме доношења оспорених закона. Дакле, није дошло до уплитања у уставну надлежност ентитета да утврђује називе општина на својој територији.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-4/11 од 27. маја 2011. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 63/11
Уставни суд закључује да Закон о допунама Закона о служби у Оружаним снагама БиХ („Службени гласник БиХ“ број 74/10), којим су измијењене и допуњене само одређене одредбе Закона о служби у Оружаним снагама БиХ („Службени гласник БиХ“ бр. 88/05, 53/07 и 59/09) које се тичу прописаних изузетака у области пензијско-инвалидског осигурања која је регулисана Законом о служби у Оружаним снагама БиХ, нису у супротности са чл. III/1, III/3а) и IV/4 Устава Босне и Херцеговине. Такође, Уставни суд сматра да су неосновани и наводи о кршењу права из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине будући да у конкретном случају подносилац захтјева није учинио ни вјероватним да постоји дискриминација, као и да, у вези с тим, у конкретном случају нема ништа што би могло довести у питање уставност оспореног закона ни у односу на члан III/3б) Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-5/11 од 27. маја 2011. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 63/11
Доношењем Закона о извршењу буџета РС за 2011. годину и Одлуке о усвајању буџета РС за 2011. годину нису, у конкретном случају, прекршене одредбе чл. III/3б), III/5а) и VIII/3 Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-2/11 од 27. маја 2011. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 99/11
Уставни суд закључује да члан 5 Закона о јединственом матичном броју није у складу са чланом I/2 Устава Босне и Херцеговине због тога што садржи називе општина у Републици Српској који нису у складу с њиховим називима утврђеним позитивним ентитетским Законом о територијалној организацији Републике Српске који је донесен у оквиру уставне надлежности ентитета.
Међутим, Уставни суд закључује да су одредбе члана 5 Закона о јединственом матичном броју у складу са чл. I/1, I/3, III/1 и III/3а) Устава Босне и Херцеговине јер овим одредбама нису утврђивани већ само преузети називи појединих општина из ентитетских закона који су били на снази у вријеме доношења оспореног закона. Дакле, није дошло до уплитања у уставну надлежност ентитета да утврђује називе општина на својој територији.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-3/11 од 27. маја 2011. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 63/11
Одредбе члана 17 и члана 39 став 1 Закона о држављанству нису у складу са чланом I/7б) и д) Устава Босне и Херцеговине јер тим уставним одредбама није утврђено да ће држављани Босне и Херцеговине да буду лишени тог држављанства уколико имају и држављанство друге државе којег се нису одрекли до датума одређеног оспореним законом, односно уколико с том државом двојног држављанства Босна и Херцеговина није закључила билатерални споразум о држављанству.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-9/11 од 23. септембра 2011. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 99/11
Уставни суд закључује да одредбе члана 4 став 1 тачка 1 и члана 6 ст. 1 и 3 Закона о измјенама и допунама Изборног закона Републике Српске („Службени гласник РС“ број 24/12) нису у складу са чл. I/2 и III/3б) Устава Босне и Херцеговине зато што се наведеним одредбама крши уставни принцип да су ентитети и друге административне јединице у Босни и Херцеговини дужни да се придржавају, између осталог, и „одлука институција Босне и Херцеговине“, у конкретном случају принципа из одговарајућих одредби Изборног закона Босне и Херцеговине, чиме се крши и принцип владавине права из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине.
Уставни суд закључује да су одредбе члана 3 ст. 2 и 4 и члана 11 Закона о измјенама и допунама Изборног закона Републике Српске („Службени гласник РС“ број 24/12) у складу са чл. I/2 и III/3б) Устава Босне и Херцеговине будући да садржај тих одредби слиједи опште принципе утврђене Изборним законом Босне и Херцеговине као „одлуком институција Босне и Херцеговине“, чиме се не доводи у питање поштовање принципа владавине права.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-4/12 од 26. маја 2012. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 63/12
Уставни суд закључује да члан 7 тачка е) Закона о измјенама и допунама Закона о државној служби у институцијама БиХ („Службени гласник Босне и Херцеговине“ број 43/09) не дискриминише лица која су остварила право на личну пензију у остваривању права по основу члана II/4 Устава Босне и Херцеговине у вези са чланом 6 Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-3/12 од 13. јула 2012. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 37/13
Уставни суд закључује да је Република Српска донијела побијани Закон о статусу државне имовине која се налази на територији Републике Српске и под забраном је располагања супротно чл. I/1, III/3б) и IV/4е) Устава БиХ јер се ради о искључивој надлежности БиХ да регулише питање имовине из спорног члана 2 побијаног закона. Из ових разлога побијани закон је противуставан. Цјелокупан закон не може остати на правној снази.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-1/11 од 13. јула 2012. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 73/12
Уставни суд закључује да су одредбе чл. 4, 7, 10, 11, 40, 45, 46, 56, 62, 71 и 105 Закона о премјеру и катастру Републике Српске („Службени гласник РС“ број 6/12) у складу с правом на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, правом на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, правом на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције, те с принципом правне сигурности из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-5/12 од 28. септембра 2012. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 94/12
Уставни суд закључује да Закон о платама и другим накнадама у судским и тужилачким институцијама на нивоу Босне и Херцеговине („Службени гласник БиХ“ бр. 90/05 и 32/07) није компатибилан с одредбама члана I/2 Устава Босне и Херцеговине јер крши принцип независности правосуђа као основне гаранције владавине права.
Уставни суд закључује да је одредба члана 18д став 4 Закона о измјенама и допунама Закона о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са дјецом („Службене новине ФБиХ“ број 14/09) у супротности с одредбом члана II/2 Устава Босне и Херцеговине у вези са чланом 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију јер указује на различит третман лица с инвалидитетом, а не постоји разумно и објективно оправдање за такво поступање.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-9/12 од 30. јануара 2013. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 14/13
Уставни суд закључује да је оспорени Закон о пензијском и инвалидском осигурању („Службене новине Федерације Босне и Херцеговине“ бр. 29/98, 49/00, 32/01, 61/02, 73/05, 59/06, 4/09 и 55/12) у вези с наводима из захтјева у складу са чланом I/2, чланом II/3к) и чланом II/4 Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-2/13 од 24. маја 2013. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 21/14
Уставни суд закључује да Закон о правима повратника у пријератно мјесто пребивалишта у ентитету Република Српска и Брчко дистрикту Босне и Херцеговине („Службене новине ФБиХ“ број 35/14) није у складу са чл. III/2ц) и III/3б) Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-13/14 од 4. јула 2014. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 62/14
Уставни суд закључује да је Одлука о вршењу провјере тачности и истинитости података приликом пријаве пребивалишта на територији Републике Српске („Службени гласник РС“ број 31/14) у супротности са чланом III/3б) Устава Босне и Херцеговине у вези са чланом I/2 Устава Босне и Херцеговине будући да је питање пребивалишта регулисано државним законом, из чега произлази да је ово питање у искључивој надлежности институција Босне и Херцеговине, а не било којег органа ентитета Република Српска.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-10/14 од 4. јула 2014. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 61/14
Уставни суд закључује да је оспорени члан 3 Закона о пријевременом повољнијем пензионисању бранилаца Одбрамбено-ослободилачког рата („Службене новине Федерације Босне и Херцеговине“ број 41/13) у складу са чл. I/2, II/4 Устава Босне и Херцеговине и чланом 14 Европске конвенције у вези са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 Европске конвенције, чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те чланом 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-17/14 од 24. септембра 2014. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 99/14
Уставни суд закључује да су одредбе члана 6 став 1 тач. а), б) и е) и чл. 13 и 16 Закона о гробљима и погребној дјелатности („Службени гласник Републике Српске“ бр. 31/13 и 6/14) у складу са чл. II/3г), II/3к) и III/3б) Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-19/14 од 24. септембра 2014. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 89/14
Уставни суд закључује да су одредбе члана 80 став 2 тачка 4 (тачка 1 став 2 Амандмана LXXXIII) и члана 83 став 4 (тачка 5 Амандмана XL допуњена тачком 4 Амандмана LXXXIII) Устава Републике Српске, члана IV.Б.1 члан 1 став 2 (допуњен Амандманом XLI) и члана IV.Б.1 члан 2 ст. 1 и 2 (измијењен Амандманом XLII) Устава Федерације Босне и Херцеговине, те чл. 9.13, 9.14, 9.16 и 12.3 Изборног закона у супротности са чланом II/4 Устава БиХ и чланом 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију.
Уставни суд закључује да су оспорене одредбе чл. 9.15, 12.1 и 12.2 Изборног закона у складу са чланом II/4 Устава БиХ и чланом 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-14/12 од 26. марта 2015. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 38/15
Уставни суд закључује да Закон о основном образовању и васпитању РС („Службени гласник РС“ бр. 74/08 и 71/09), Закон о средњем образовању и васпитању РС („Службени гласник РС“ бр. 74/08, 106/09 и 104/11), Закон о основном образовању и васпитању и Закон о средњем образовању и васпитању свих десет кантона у Федерацији Босне и Херцеговине (Унско-сански кантон, Посавски кантон, Тузлански кантон, Зеничко-добојски кантон, Босанскоподрињски кантон, Средњобосански кантон, Херцеговачко-неретвански кантон, Западнохерцеговачки кантон, Кантон Сарајево и Кантон 10) у контексту предметног захтјева нису у супротности с одредбама чл. II/1, II/4 и III/3б) Устава Босне и Херцеговине, чланом 14 Европске конвенције у вези с одредбама члана 2 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те чланом 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-26/13 од 26. марта 2015. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 33/15
Уставни суд закључује да прописивање обавезног колективног остваривања ауторског и сродних права у одређеним случајевима у оспореном Закону о колективном остваривању ауторског и сродних права БиХ (члан 4), правног основа за колективно остваривање права (члан 9 став 1) и правне претпоставке колективног остваривања права (члан 18 став 1) не представља такво ограничавање ауторског и сродних права које би било супротно праву на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Такође, Уставни суд закључује да имплицитан захтјев ауторима у оспореном закону да закључе уговор како би постали чланови колективне организације и, између осталог, учествовали и у расподјели средстава, није мјера која је непропорционална легитимном циљу који се жели постићи, због чега нема дискриминације из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези са чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Уставни суд закључује да прописивање монополског положаја колективне организације за остваривање ауторског и сродних права у оспореном закону има легитиман циљ – дјелотворно остваривање права и заштиту аутора и корисника, те да је такво рјешење пропорционално циљу који се жели постићи. Ово нарочито зато што су обезбијеђени разумни механизми надзора над радом колективне организације и прописане мјере за спречавање злоупотребе монополског положаја. Осим тога, у оспореном закону нема ништа што би могло указати да овакво рјешење, којим се ограничава број колективних организација за колективно остваривање исте врсте права на истој врсти дјела, представља ограничење слободе удруживања, а нарочито не такво ограничење које би било супротно ставу 2 члана 11 Европске конвенције, па тиме ни члану II/3и) Устава Босне и Херцеговине. С обзиром на овакав закључак, Уставни суд сматра да нема ни вјероватноће да би се у овом случају могло радити о дискриминацији, па о тим наводима није посебно расправљао.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-18/14 од 9. јула 2015. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 71/15
Уставни суд закључује да одредбе чл. 22(3) а) и 24(2) Закона о конкуренцији БиХ нису супротне члану II/4 Устава Босне и Херцеговине и члану 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију зато што припадницима Осталих и/или грађанима није ограничено нити онемогућено да под једнаким условима као и припадници конститутивних народа буду именовани за чланове Конкуренцијског савјета, нити им је ограничено нити онемогућено да под једнаким условима као и припадници конститутивних народа гласају за одлуке Конкуренцијског савјета.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-25/14 од 9. јула 2015. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 72/15
Уставни суд закључује да чл. 7.2 и 11.4 Закона о систему државне помоћи у Босни и Херцеговини нису супротни члану II/4 Устава Босне и Херцеговине и члану 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију зато што припадницима Осталих и/ или грађанима није онемогућено да под једнаким условима као и припадници конститутивних народа буду именовани за чланове Савјета, нити им је онемогућено да под једнаким условима као и припадници конститутивних народа гласају за одлуке Савјета. Уставни суд закључује да Парламентарна Скупштина БиХ, прописивањем комбинованог модела финансирања Савјета (држава и ентитети), као институције на државном нивоу, није поступала супротно одредби члана III/1е) Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-26/14 од 9. јула 2015. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 72/15
