Кривична осуда за клевету због објаве на Twitter рачуну другог приватног лица • Повреда члана 10. Европске конвенције

Чињенице и наводи подносиоца представке

Подносилац представке је у својству приватног лица написао коментар на Twitter рачуну другог корисника: „Р. П. смије бити нациста, спаљивати Куран и говорити ужасне ствари о људима искључиво на основу њиховог етничког поријекла, али друго лице буде ухапшено јер је полицајца назвало идиотом?” Р. П. је био оснивач десничарске странке Страм Курс и јавно познат по провокативним, антиисламским протестима и спаљивању Курана. Иако странка није ушла у парламент, његови ставови често су били предмет јавних расправа. Р. П. је раније био осуђиван за клевету и расистички говор.

Р. П. је покренуо поступак пред Окружним судом тражећи да се подносилац представке осуди за клевету. Окружни суд је осудио подносиоца представке на новчану казну од приближно 1.350 евра, те му наложио да избрише објаву и да плати Р. П. одштету од приближно 6.000 евра.

Врховни суд је потврдио пресуду Окружног суда, али је смањио износ одштете на приближно 4.000 евра. Врховни суд је навео да је у складу са чланом 269. став 1. Кривичног закона клеветничка изјава изузета од казне ако је дата у контексту у којем је била разумно оправдана. На основу садржаја изјаве и контекста у којем је дата, Врховни суд је навео да се изјава мора сматрати вриједносним судом. Врховни суд је такође навео да се објава подносиоца представке не може сматрати доприносом јавној дебати о теми од значајног интереса за друштво. Сходно томе, према мишљењу Врховног суда, објава подносиоца представке произашла је из објаве другог корисника о хапшењу одређеног лица које је полицајца назвало „идиотом“, те стога изјаве о Р. П. нису имале потребан интерес за друштво у релевантном контексту. Врховни суд је закључио да подносилац представке није изузет од казне према члану 269. Кривичног закона.

Подносилац представке се пред Европским судом жалио да је пресудом Врховног суда прекршено његово право на слободу изражавања заштићено чланом 10. Европске конвенције.

Оцјена Европског суда

Европски суд је навео да израз „нациста“ не оправдава аутоматски осуду за клевету на основу посебне стигме која му је приписана. Генерално увредљиви изрази „идиот“ и „фашиста“ могу се сматрати прихватљивом критиком у одређеним околностима. Европски суд није нашао разлог за неслагање с утврђењем Врховног суда да спорни израз „нациста“ треба класификовати као вриједносни суд. Надаље, Европски суд је истакао да иако истинитост вриједносних судова није подложна доказивању, употреба изразито стигматизујуће изјаве, попут називања особе нацистом, захтијева довољан чињенични основ. Такође је истакао да су национални судови најбоље позиционирани да из контекста датих изјава и оправдања које је дало лице које је дало изјаву процијене да ли такав чињенични основ заиста постоји. Европски суд је навео да Врховни суд није пружио никакво образложење за свој закључак да не постоји довољан чињенични основ, те да је једноставно навео да информације које су достављене у вези с Р. П. или нису представљале довољан чињенични основ или нису биле довољно поткријепљене даљњим детаљима у облику изворног материјала или слично. Европски суд се такође није сложио са ставом Врховног суда да објава није допринијела теми од јавног интереса. Истакао је да се објава односила на спровођење правде у Данској и ограничења слободе говора. С обзиром на то да је Р. П. био познат по испитивању граница слободе говора, позивање на његове поступке не чини се ирелевантним за дебату у коју се подносилац представке укључио.

Европски суд је поновио да према члану 10. став 2. Европске конвенције ограничење слободе изражавања постоји у два подручја: политичком говору и питањима од јавног интереса. Сходно томе, висок ниво заштите слободе изражавања обично ће се додијелити када се примједбе односе на питање од јавног интереса.

Европски суд је напоменуо да Врховни суд није разматрао критеријум колико је Р. П. познат и његово претходно понашање. Нагласио је да је Р. П. био оснивач и вођа десничарске националне и антиисламске политичке странке, позната јавна личност у вези са својим антиисламским протестима и јавним иступима који су у неколико случајева укључивали спаљивање Курана, да је јавно исказивао критички став о присуству ислама у Данској, те да је осуђен за клевету јер је током дебате на телевизији вођу друге политичке странке назвао „нацистичком свињом“. Такође је два пута осуђен за расистички говор. У тим околностима, према мишљењу Европског суда, нема сумње да је Р. П. био јавна личност.

Европски суд је поновио да су за јавне личности границе критичког коментара шире јер су неизбјежно и свјесно изложене јавној контроли и стога морају показати посебно висок степен толеранције. С друге стране, подносилац представке био је приватно лице које је објавило спорну објаву на Twitter налогу другог приватног лица. Европски суд је истакао да се Врховни суд није бавио критеријумима који се односе на посљедице објављивања. Врховни суд је могао узети у обзир да се радило о објави приватног лица на Twitter рачуну другог приватног лица, да ниједно од њих није било добро познато јавности и да нема назнака да су објаву преузели медији или да је широко подијељена на друге начине.

Коначно, Европски суд је нагласио да су природа и тежина изречене казне фактори које треба узети у обзир приликом процјене пропорционалности мијешања. У овом случају подносилац представке је осуђен на новчану казну од приближно 1.350 евра и 10 дана затвора за случај неизвршења обавеза. Европски суд је поновио да, иако употреба кривичноправних санкција у случајевима клевете сама по себи није несразмјерна, кривична осуда је озбиљна санкција с обзиром на постојање других средстава интервенције и побијања, посебно путем грађанских правних лијекова. Међутим, подносиоцу представке је такође наложено да плати значајан износ одштете Р. П. од приближно 4.000 евра. Европски суд је навео да је кумулативна санкција, једнака приближно 5.400 евра, била несразмјерно тешка.

Европски суд је закључио да национални судови нису спровели одговарајућу вјежбу балансирања у складу с критеријумима утврђеним у судској пракси Европског суда између права подносиоца представке на слободу изражавања и права Р. П. на поштовање његовог приватног живота, те да мијешање није било неопходно у демократском друштву. Европски суд је закључио да је дошло до кршења члана 10. Европске конвенције.