Слобода изражавања • Осуда подноситељице представке за намјерно ширење „неистинитих информација“ на њеном профилу на друштвеној мрежи Instagram у вези с коментарима којима доводи у питање постојање случајева обољења изазваних пандемијом вируса COVID-19 у њеном региону • Кршење члана 10 Европске конвенције

Чињенице и наводи подноситељице представке

Подноситељица представке је корисница Instagrama чији је рачун у релевантно вријеме имао 2.600 пратилаца. Она је 13. маја 2020. године на свом профилу објавила сљедећи коментар: „Није било пријављених случајева коронавируса у Краснодару или околном региону, нити су пацијенти с дијагнозом коронавируса добили резултате теста који то потврђују. Размислите зашто би нашој влади ово требало.“ На коментаре других корисника подноситељица представке је одговорила: „Људи се боје да говоре о томе јер се боје за своје послове или чак животе. Сви знају да се може зарадити новац за пријављивање коронавируса као узрока смрти на службеним смртовницама.“

Полиција Краснодара одштампала је коментаре подноситељице представке и оптужила је за ширење неистинитих информација на интернету. Подноситељица представке је у прекршајном поступку проглашена одговорном за ширење неистинитих информација и осуђена је на новчану казну од око 390 евра.  

Окружни суд Октyабрскиy у Краснодару одбио је жалбу подноситељице представке.

Позивајући се, између осталог, на члан 10 Европске конвенције, подноситељица представке је приговорила да је тиме што је осуђена за свјесно „ширење неистинитих информација“ прекршено њено право на слободу изражавања.

Оцјена Европског суда

Европски суд је истакао да је подноситељица представке одржавала лични Instagram рачун који је првенствено користила за оглашавање услуга свог салона за нокте. Није била професионална новинарка нити се представљала као извор мјеродавних информација о пандемији. Њени коментари су дати као одговор на новински чланак о наводним неправилностима у извјештавању о пандемији вируса COVID-19. Европски суд је нагласио да би, у таквим околностима, присиљавање подноситељице представке на исте стандарде провјере којима су обавезани професионални медији представљало неразуман терет за учешће у јавној дебати.

Када се ради о питању да ли су домаћи судови дали релевантне и довољне разлоге за мијешање, Европски суд је указао на критеријуме утврђене руским правом које је захтијевало: а) да је информација „била позната као неистинита“; б) да је била „друштвено важна“, ц) да је представљена „под кринком поузданих извјештаја“ и д) да је створила специфичне ризике за јавно здравље, безбједност или инфраструктуру. У вези с тим критеријумима Европски суд је истакао да су домаћи судови заправо одустали од утврђивања постојања већине тих елемената. Упркос закону који захтијева доказ да је информација „била позната као неистинита“ и представљена „као поуздан извјештај“, судови нису покушали да утврде намјере подноситељице представке у дијељењу тих информација нити да испитају њено објашњење да се ослањала на претходно објављене online изворе. Домаћи суд је једноставно навео да подноситељица представке „није предочила никакве доказе који би оповргнули постојање заразе коронавирусом“. Како је истакао Европски суд, такав приступ ефикасно је трансформисао кривично дјело из оног које захтијева доказ намјерне лажи у дјело објективне одговорности за недоказане изјаве.

У погледу онога што представља „друштвено важну информацију“ Европски суд је истакао да су коментари о одговору власти на здравствену кризу и тачност службене статистике несумњиво повезани с питањима од јавног интереса. Међутим, управо та карактеристика која тај израз чини „друштвено важним“ такође га сврстава у категорију заштићеног изражавања према члану 10 Конвенције. Домаћи судови казнили су подноситељицу представке због учествовања у врсти расправе коју демократско друштво захтијева, посебно у вријеме кризе када су транспарентност и одговорност најважнији.

У вези с критеријумом да информације морају стварати специфичне ризике, Европски суд је истакао да судови нису узели у обзир да је подноситељица представке одржавала Instagram рачун првенствено за оглашавање услуга свог салона за нокте с малим бројем пратилаца. Њен коментар је добио минималан ангажман и други корисник га је одмах оспорио. Ипак, судови су једноставно навели да информације надилазе ограничен број лица без испитивања да ли то ограничено ширење реално може да створи врсту ризика коју је предвиђао закон.

Европски суд је даље примијетио да је такав површан приступ утврђивању кривице био погоршан структурним недостатком у поступку – одсутношћу тужиоца на суђењу, гдје суд преузима улогу тужиоца. Европски суд је нагласио да је у својој пракси већ утврдио да у оваквим ситуацијама може бити поткопана контрадикторна природа поступка и угрожена судска непристрасност. У овом предмету, тај структурни недостатак значио је да ниједна странка није била задужена за доказивање елемената кривичног дјела, што је навело судове да тај терет пребаце на подноситељицу представке.

У тим околностима Европски суд није био увјерен да је мијешање било засновано на релевантним и довољним разлозима или да је истински тежило легитимним циљевима на које се позива Влада. Иако борба против дезинформација током ванредне ситуације у јавном здравству може да буде оправдан циљ, санкционисање појединаца због изражавања скептицизма према службеним информацијама или позивања на већу транспарентност не доприноси том циљу.

Коначно, Европски суд је истакао да износ изречене казне, који је представљао знатан финансијски терет за подноситељицу представке, није био занемарив и могао је имати обесхрабрујуће дејство на остваривање слободе изражавања.