Право подносилаца представки на слободу изражавања није било пропорционално легитимним циљевима који су се жељели постићи • Повреда члана 10. Европске конвенције

Чињенице предмета и наводи подносилаца представки

Подносиоци представки су били чланови опозиције и заступници у Парламенту. Током гласања у Парламенту о одређеном приједлогу закона подносиоци представки су у знак протеста против тог приједлога ометали сједницу спречавајући предсједника Парламента да спроведе поступак гласања. Предсједавајући Парламента одлучио је, на основу члана 49. став 4. Закона о Парламенту, да изрекне новчане казне подносиоцима представки за њихово понашање. Према тој одлуци, подносиоци представки изразили су своја мишљења кршећи правила парламентарног поступка, чиме су ометали правилан рад Парламента.

Парламент је потврдио одлуке предсједавајућег без икакве расправе. У одлукама Парламента потврђен је закључак предсједавајућег да је циљ понашања подносилаца представки био ометање вођења парламентарне сједнице и рада Парламента.

Подносиоци представки се жале, на основу члана 10. Европске конвенције, да новчане казне које су им изречене нису имале законски основ, да су биле несразмјерне и да су служиле политичким циљевима. Такође се жале да нису имали правичан поступак у којем би оспорили санкцију која им је изречена.

Оцјена Европског суда

У конкретном случају подносилац представке број 47436/19 тврдио је да се члан 10. Европске конвенције не примјењује само на одређене врсте информација, идеја или облика изражавања, већ и на облике понашања. Како је он навео, сврха и намјера његовог понашања била је протест, при чему он није прибјегао насиљу. Остали подносиоци представки такође су негирали да су прибјегли насиљу или да су онемогућили рад Парламента. Чак и ако је њихово понашање било неуобичајено, према њиховом мишљењу, члан 10. штити идеје које вријеђају, шокирају или узнемиравају.

У вези с тим, Европски суд је указао да члан 10. Европске конвенције штити не само суштину изражених идеја и информација већ и облик у којем се преносе. У предметима према члану 10. могуће је прогласити тужбу инкомпатибилном ratione materiae с одредбама Европске конвенције само ако је одмах јасно да је спорно изражавање настојало одвојити члан 10. Европске конвенције од његове стварне сврхе, коришћењем права на слободу изражавања у сврхе супротне вриједностима Конвенције.

Европски суд је примијетио да су подносиоци представки пред домаћим органима и пред Европским судом тврдили да нису прибјегли насиљу, нити да су ометали рад Парламента. У сваком случају, чак и под претпоставком да су подносиоци представки ометали рад Парламента, њихови поступци не изгледају као подстицање на уништавање права и слобода зајемчених Конвенцијом. Такође је јасно да су подносиоци представки намјеравали да изразе своје противљење приједлогу закона и настојали да се укључе у политички протест и „пренесу“ своје „идеје“ о том приједлогу. Стога, у конкретном случају подносиоци представки имају право на заштиту права из члана 10. Конвенције.

У контексту притужби сличних као и у предметним представкама, Европски суд је сматрао прикладним да се позабави главним питањима приликом испитивања, и то: да ли је санкција била „неопходна у демократском друштву“ за постизање легитимног циља, да ли је примјењиви поступак био праћен довољним процедуралним гаранцијама или изрицање санкције само по себи није било сразмјерно и стога није било оправдано.

Што се тиче ex post facto дисциплинских санкција, Европски суд је утврдио да процедуралне гаранције доступне у том смислу требају укључивати, као минимум, право заступника да буде саслушан у парламентарном поступку прије изрицања санкције. Европски суд је напоменуо да ће се право на саслушање све више појављивати као основно процедурално правило у демократским државама и вансудским поступцима. Начин остваривања права на саслушање треба прилагодити парламентарном контексту, имајући на уму да се мора постићи равнотежа која обезбјеђује правичан и одговарајући третман парламентарне мањине и спречава злоупотребу доминантног положаја већине.

Што се тиче питања да ли је примјењиви поступак у овом случају био праћен довољним процедуралним заштитама, треба напоменути да је у релевантно вријеме Закон о Парламенту предвиђао могућност да кажњени заступник тражи правни лијек и поднесе приговоре парламентарном Одбору за имунитет. Међутим, та законска одредба није имала утицаја на ситуацију подносилаца представки у конкретном предмету јер Одбор за имунитет није одржао саслушање због неслагања међу својим члановима око дневног реда. У пракси, поступак у предмету подносилаца представки састојао се од писаног приједлога предсједавајућег за изрицање новчане казне и његовог накнадног усвајања на пленарној сједници без расправе, не нудећи никакву могућност да се заступници укључе у поступак, нити да буду саслушани.

Тај процедурални недостатак тиме је релевантнији јер су неки од подносилаца представки оспорили чињенице утврђене у одлукама предсједавајућег, посебно у вези с употребом физичког насиља. Међутим, поступак у конкретном случају није им понудио ефикасно средство за оспоравање закључка предсједника Парламента у том погледу.

Европски суд је закључио да у околностима конкретног случаја мијешање у право подносилаца представки на слободу изражавања није било пропорционално легитимним циљевима који су се жељели постићи будући да није било праћено одговарајућим процедуралним заштитним мјерама. Утврдио је да је дошло до кршења члана 10. Европске конвенције.