Приватни живот • Подносилац представке поново је отпуштен с посла због неиспуњавања услова беспријекорног угледа због брисане осуде за кривично дјело давања лажног исказа почињено с умишљајем, иако је претходно био враћен на посао • Повреда члана 8. Европске конвенције

Чињенице и наводи подносиоца представке

Подносилац представке је 25. јануара 2012. године ангажован на позицију млађег специјалисте у Служби за јавну безбједност при Министарству унутрашњих послова. Прије пријема, надлежни органи извршили су провјеру како би утврдили да ли је евидентиран у регистру осумњичених, оптужених и осуђених лица, те су добили информацију да од 20. септембра 2011. године има статус осумњиченог у вези с кривичним дјелом давања лажног исказа почињеног с умишљајем. У том тренутку регистар није садржавао податке о каснијој осуди подносиоца представке. Надлежни органи су 16. маја 2013. године отпустили подносиоца представке позивајући се на релевантне одредбе Статута службе унутрашњих послова (у даљњем тексту: Статут), према којима службеник више не може обављати дужност у служби унутрашњих послова ако се сазна да је осуђен за кривично дјело почињено с умишљајем. До отпуштања је дошло након провјере у регистру осумњичених, оптужених и осуђених лица којом је утврђено да је пресуда којом је подносилац представке осуђен за кривично дјело с умишљајем и за које је кажњен с 1.300 литванских литаја (приближно 380 евра) постала правоснажна 3. новембра 2011. године. Након што је Окружни суд утврдио да је наступила рехабилитација у погледу осуде подносиоца представке, Служба јавне безбједности је 11. септембра 2014. године вратила подносиоца представке на посао те му признала професионални чин и радни стаж које је имао прије отпуштања. Подносилац представке је поново отпуштен 27. марта 2019. године након нове провјере регистра осумњичених, оптужених и осуђених лица. Статут је у то вријеме прописивао да се неко лице не сматра лицем с беспријекорном репутацијом ако је осуђено за кривично дјело почињено с умишљајем без обзира на то да ли је осуда брисана из евиденције.

Позивајући се на члан 8. Европске конвенције, подносилац представке се пред Европским судом жалио да је безразложно отпуштен с обзиром на то да је надлежним органима била позната чињеница о његовој осуди за предметно кривично дјело у вријеме његовог враћања на дужност, да његов отказ није био прописан законом, да је био несразмјерно строг и да држава није успјела постићи правичну равнотежу између јавног интереса и његовог права на поштовање приватног живота.

Оцјена Европског суда

Оцјењујући да ли је отказ подносиоца представке био „у складу са законом“, Европски суд је примијетио да се током првог сета судских поступака Врховни управни суд позвао на пропис који је био на снази у вријеме враћања подносиоца представке на посао 2014. године. Радило се о Статуту који је у релевантно вријеме забрањивао пријем у службу унутрашњих послова било кога ко је осуђен за кривично дјело почињено с умишљајем без обзира на то да ли је његова осуда брисана.  Европски суд је такође примијетио да је наведени члан Статута укинуо Уставни суд 2021. године на основу појединачне тужбе коју је поднио подносилац представке. У поновљеном поступку, на дан када је Врховни управни суд донио своју пресуду, законодавац још није ријешио питање у вези с испуњавањем захтјева за добру репутацију службеника службе унутрашњих послова који су осуђени за кривично дјело почињено с умишљајем. Међутим, општи услов да лице која не испуњава услов доброг угледа утврђен Статутом не може да буде примљено у службу унутрашњих послова остао је уграђен у члан 9. Статута. Европски суд је изразио сумњу у то да ли је домаћи закон довољно јасно указао на обим дискреционог права додијељеног надлежним органима и начин на који је оно вршено у случају подносиоца представке, те сходно томе пружио адекватну правну заштиту од произвољности и тиме испунио захтјеве „квалитета закона“ у смислу члана 8. став 2. Европске конвенције. Међутим, сматрао је да је то питање уско повезано са ширим питањем да ли је мијешање било неопходно у демократском друштву, те, с обзиром на то да је одлучио да анализира наводе подносиоца представке у том смислу, није сматрао потребним да одлучи да ли је примјена Статута испунила захтјеве „квалитета закона“.

Анализирајући даље да ли је мијешање у право подносиоца представке на поштовање његовог приватног живота, које је обухватало и његову професионалну дјелатност, било „неопходно у демократском друштву“, Европски суд је, између осталог, истакао да су власти већ приликом пријема подносиоца представке у службу 2012. године знале, односно требале да знају да је против њега вођен кривични поступак. Ипак, то није представљало препреку његовом запослењу. Након што је 2013. године отпуштен због кривичне осуде, поново је 2014. године враћен у службу, иако су власти тада знале за његову осуду. Затим је, скоро само четири и по године касније, 2019. године поново отпуштен управо на основу исте те осуде.

Такође је  указано да је јасно да је захтјев за добрим угледом, за који се сматра да га лице не испуњава ако је осуђено за кривично дјело почињено с умишљајем, био на снази све вријеме током његовог пријема и поновног запошљавања у унутрашњој служби. Ипак, већ у раном стадију предмета, у јануару 2012. године, потенцијално неиспуњавање услова угледа подносиоца представке није било препрека за његов пријем у службу.

Европски суд је надаље примијетио да је прошло око четири и по године између поновног запошљавања подносиоца представке, упркос његовој кривичној осуди, у септембру 2014. године и његовог поновног отказа у марту 2019. године. Стога није сматрао да су власти правовремено исправиле било какву грешку у вези с поновним запошљавањем подносиоца представке, у складу с принципом доброг управљања.

Осим тога, његов вишегодишњи рад након враћања у службу био је беспријекоран и није био оспораван, што је ишло у прилог његовом добром професионалном угледу, иако, како су утврдили домаћи судови, у релевантно вријеме није постојао законски основ према домаћем праву за то раније запослење. 

Након што је већ утврдио да су у вријеме поновног пријема подносиоца представке у службу 2014. године надлежни органи знали или су морали да знају за кривични поступак вођен против њега те за његову осуду (што је представљало чињенични основ који су органи накнадно искористили да оправдају отпуштање подносиоца представке 2019. године), Европски суд је сматрао да је начин на који је Статут примијењен на ситуацију подносиоца представке био недосљедан и да му није пружио адекватну правну заштиту од произвољности.

Сходно томе, Европски суд је сматрао да домаћи судови у овом предмету нису навели релевантне и довољне разлоге за своје одлуке нити да су спровели пажљиву анализу настојећи да постигну равнотежу између заштите приватног живота подносиоца представке и потребе за заштитом интереса националне безбједности и јавне безбједности.

У таквим околностима Европски суд је сматрао да мијешање у право подносиоца представке на поштовање његовог приватног живота, које је обухватало и његову професионалну дјелатност, није било „неопходно у демократском друштву“ ради остваривања легитимног циља заштите националне безбједности, јавне безбједности и права других обезбјеђивањем доброг и правилног функционисања службе унутрашњих послова.

Сходно томе, закључио је да је дошло до повреде члана 8. Европске конвенције.