Кривична осуда лица с интелектуалним инвалидитетом на основу изјава датих прије суђења у одсуству адвоката и протумачених као одрицање од права на заступање • Штета претрпљена у фази прије суђења није исправљена у судском поступку • Неправично суђење у цјелини • Кршење члана 6 Европске конвенције

Чињенице предмета и наводи подносиоца представке

У конкретном предмету ради се о кривичном поступку у којем је подносилац представке, који има благи интелектуални инвалидитет, ухапшен и саслушан без присуства адвоката. У извјештају о саслушању забиљежено је да је подносилац представке дао изјашњење након што је обавијештен да има право на помоћ адвоката и право да не говори ништа. На унапријед одштампаном обрасцу потврдио је да је примио те информације, да не жели користити своје право на шутњу те да је спреман свједочити. Током саслушања изјавио је да је доброг здравља и да није ни на каквом лијечењу, те признао да је провалио у више зграда у близини и украо разне предмете. Након што је суд донио рјешење о притвору, подносилац представке одрекао се права на жалбу и затражио помоћ адвоката којег би именовао суд. Окружни суд осудио је подносиоца представке на двије године затвора. У образложењу суда наведено је да је суд утврдио да је поновљено признање подносиоца представке у преткривичном поступку, које није повукао чак ни у присуству свог адвоката, било прихватљиво и пружило довољан основ за његову осуду. Уставни суд одбацио је уставну жалбу подносиоца представке као очигледно неосновану јер је утврдио да је признање подносиоца представке представљало примарни доказ његове кривице.

Подносилац представке се жалио да је осуђен на основу признања које је дао у претпретресној фази поступка у одсуству адвоката, иако је био у рањивом положају због свог интелектуалног инвалидитета.

Оцјена Европског суда

Европски суд је истакао да је кључно питање у овом предмету било то да ли је кривични поступак против подносиоца представке, који је имао одређени ниво интелектуалног инвалидитета, спроведен на начин да се испуни његово право на правично суђење, укључујући и начин на који су прибављени докази. Европски суд је посебно морао утврдити да ли се подносилац представке ваљано одрекао свог права на правну помоћ у ситуацији у којој је о својим процесним правима обавијештен само путем унапријед одштампаних образаца. Такође је морао утврдити да ли су самооптужујуће изјаве које је подносилац представке дао у одсутности адвоката, а на које су се судови позивали, добијене кршењем његових права на припрему и изношење одбране у претпроцесној фази поступка.

Европски суд је нагласио да су у конкретном случају националне власти требале да предузму додатне кораке и да подносиоцу представке понуде одговарајуће облике помоћи. Свјесни чињенице да је подносилац представке спадао у категорију рањивих лица, требало му је омогућити да разумије да може бесплатно затражити адвоката ако је то потребно; на примјер тако што би му била пружена лако читљива верзија информација о његовим правима или тако што би му био обезбијеђен посредник и тиме олакшана комуникација, а информације учињене доступним. На тај начин су се могли увјерити да је он у стању да разумије пружене информације и посљедице давања изјаве без правне помоћи или, ако је било сумње, организовати да га заступа адвокат. У том смислу Европски суд је примијетио да, осим једног члана Закона о кривичном поступку, у домаћем праву не постоји одредба која нуди друга процесна прилагођавања за лица с инвалидитетом. Европски суд је закључио да је право подносиоца представке на правну помоћ било непрописно ограничено у вријеме када је испитиван у одсуству адвоката и признао да је починио кривично дјело.

Европски суд је даље испитао посљедице по укупну правичност кривичног поступка због недостатка адвоката одбране који би помогао подносиоцу представке. У вези с тим навео је да је, прије свега, на судовима било да процијене да ли је правно заступање било потребно у складу са Законом о кривичном поступку или, ако није, да ли је постојало ваљано одрицање подносиоца представке од правне помоћи, како је то навела Влада. Ако није постојало ваљано одрицање, докази прибављени у фази прије суђења у одсуству адвоката требало је да буду искључени јер су недопустиви према домаћем праву.

Првостепени суд је саслушао полицијске службенике који су били у контакту с подносиоцем представке у претпретресној фази и наложио неколико стручних извјештаја, укључујући и свеукупни преглед који се односио на претходне извјештаје за које је утврђено да су неуравнотежени и неувјерљиви. Ослањајући се на тај преглед, према којем је подносилац представке био способан да учествује у кривичном поступку, да разумије његову сврху и да се ефикасно брани, суд је утврдио да правна помоћ за подносиоца представке није била потребна и да су докази прикупљени у одсуству адвоката подносиоца представке стога били прихватљиви.

Европски суд је подсјетио да право оптуженог да ефикасно учествује у кривичном поступку захтијева не само разумијевање природе и посљедица суђења него и способност да довољно схвати природу својих права и да их ефикасно остварује. Даље је истакао да је признање добијено у одсуству адвоката представљало одлучујући елеменат у осуди подносиоца представке. Штавише, из списа се чини да у записницима о његовом претходном испитивању нису директно изнесене његове изјаве, већ да су то биле изјаве које су формулисали полицајци који су га испитивали. Како је даље нагласио Европски суд, признање подносиоца представке пружило је домаћим истражним органима оквир око којег су формирали случај и одредили фокус потраге за другим поткрепљујућим доказима као што је посјета мјесту догађаја. Стога је то несумњиво неповратно утицало на положај подносиоца представке и знатно ометало изгледе за његову одбрану на суђењу.

Првостепени суд је нагласио да је подносилац представке поновио своје признање и пред судом на рочишту о притвору на којем је био присутан његов адвокат. Европски суд је ипак примијетио да се на том рочишту подносилац представке ограничио на изјаву да је већ дао изјаву у полицији и да не жели ништа мијењати. С друге стране, подносилац представке је више пута пред судом изјавио да није учинио ништа лоше.

Европски суд је утврдио да иако је подносилац представке имао корист од контрадикторног поступка у којем га је заступао адвокат по службеној дужности, штета коју је претрпио у претпретресној фази поступка није исправљена у накнадном поступку у којем је његово признање сматрано прихватљивим као доказ. Европски суд је tакође  утврдио да су околности које се односе на наводно одрицање подносиоца представке од права на правну помоћ у претпретресној фази, недовољна контрола тог одрицања од стране судова и неуспјех у отклањању тог недостатка било којим другим процедуралним заштитама током поступка, заједно с коришћењем претпретресних изјава подносиоца представке од првостепеног суда како би га осудио, учиниле суђење у цјелини неправичним. Европски суд је закључио да је дошло до кршења члана 6 став 3 тачка (ц) у вези са чланом 6 став 1 Европске конвенције.