Приступ суду • Примјена процедуралних правила на посебно строг начин, што представља „претјерани формализам“ • Повреда члана 6. Европске конвенције

Чињенице и наводи подносилаца представке

Подносилац представке је вјерска организација Црква хришћана евангелистичке вјере „Ријеч живота“. Други подносилац представке је Artur Simonyan, виши пастор и вођа организације подносиоца представке. 

Власти су 2011. године покренуле истрагу против К. А. због сумње да је ширио порнографски материјал и кршио правила о приватности. Према оптужбама, К. А. је на интернету објавио фотографије на којима има сексуални однос с познатом глумицом А. С. Инцидент је изазвао јавно негодовање и довео до дебате о, с једне стране, поштовању приватног живота појединца, а с друге стране, одговорности за ширење порнографског материјала. Догађаји су резултирали бројним објавама у online медијима и седмичним новинама „Iravunk Hetaqnnutyun“ и „Argumenti Nedeli v Armenii“.

У једном од чланака се тврдило да је А. С. чланица највеће јерменске секте „Ријеч живота“, међу чијим члановима су биле бројне личности из свијета шоубизниса. У чланку је прича описана као експлозивна комбинација „секте и оптужби за инцест и педофилију“, а А. С. је названа секташицом. Такође је наведено да је „Ријеч живота“ секташки савез и да је у јерменском друштву тај савез познат по томе што врши утицај на одређене кругове који укључују телевизијске компаније и јавне службенике.

Подносиоци представке поднијели су Окружном суду тужбу због клевете и увреде против „Iravunk Media Ltd“, издавача новина „Iravunk Hetaqnnutyun“ и „Argumenti Nedeli v Armenii“. Подносиоци представке су тражили да тужени објави извињење и повуче изјаве које сугеришу постојање везе између њих и А. С. Окружни суд је 31. јула 2012. године одбио тужбе подносилаца представке. 

Одлучујући о жалби подносилаца представке, Апелациони суд је 8. новембра 2012. године одбио жалбу против пресуде Окружног суда и потврдио пресуду. 

Подносиоци представке су 3. децембра 2012. године изјавили ревизију Касационом суду. На насловној страници жалбе навели су „Апелациони суд“ као суд који је донио судску одлуку против које су се жалили и „8. новембар 2012.“ као датум те одлуке. Такође је било назначено да су копије жалбе послате Апелационом суду и туженој страни. Жалба је садржавала обимне аргументе против одлуке Апелационог суда. Уз жалбу је приложена копија те одлуке, као и поштанске потврде које показују да је копија жалбе послата Апелационом суду и туженој страни. У посљедњем параграфу жалбе назначено је да подносиоци представке траже од Касационог суда да поништи пресуду Окружног суда од 31. јула 2012. године. 

Касациони суд је 16. јануара 2013. године одбацио ревизију као недопуштену позивајући се на члан 222. став 1. Закона о грађанском поступку (ЗГП) јер је жалба поднесена против пресуде Окружног суда од 31. јула 2012. године која није била предмет жалбе у касационом поступку. 

Подносиоци представке су 15. фебруара 2013. године поново поднијели своју жалбу од 3. децембра 2012. године измијенивши посљедњи параграф тако да се односи на одлуку од 8. новембра 2012. године. Уз жалбу су приложили захтјев да се рок за подношење жалбе поново покрене. Објаснили су да је позивање на пресуду од 31. јула 2012. године у посљедњем параграфу њихове прве жалбе на ревизију била типографска грешка. У прилог свом објашњењу подносиоци представке су навели да се прва страница њихове првобитне жалбе на ревизију и аргументи у њој позивају на одлуку од 8. новембра 2012. године. 

Касациони суд је 6. марта 2013. године измијењену жалбу на ревизију одбацио као неблаговремену и одбацио као неоснован захтјев подносилаца представке за поновно покретање рока за такву жалбу.

Подносиоци представке су се жалили да је ревизијом Касационог суда прекршено њихово право на приступ суду заштићено чланом 6. став 1. Конвенције.

Одлука Европског суда

Европски суд је навео да Касациони суд није мериторно испитао жалбу подносилаца представке због непоштовања процесног правила утврђеног чланом 222. став 1. ЗГП-а, којим је прописано да је Касациони суд надлежан за преиспитивање пресуда и одлука које је донио Апелациони суд. Утврђујући да је жалба подносилаца представке поднесена против пресуде Окружног суда, а не против пресуде Апелационог суда, Касациони суд је прогласио жалбу недопуштеном без испитивања меритума.

Европски суд је поновио да су правила која регулишу формалне кораке које треба предузети приликом подношења жалбе усмјерена на обезбјеђење правилног спровођења правде, као и да странке у спору треба да очекују да ће се примјењивати постојећа правила. Међутим, спорна правила, или њихова примјена, не би требало да спријече лица која подлијежу закону да користе доступан правни лијек. У том контексту Европски суд је указао на опасност од „претјераног формализма“, који може да буде у супротности са захтјевом обезбјеђења практичног и ефикасног права на приступ суду према члану 6. став 1. Конвенције. 

Европски суд је нагласио да подносиоци представке нису директно оспорили пресуду Окружног суда пред Касационим судом, већ су се прво жалили Апелационом суду, те да су тек након тога поднијели ревизију Касационом суду, како је то прописано домаћим правом. Такође је истакао да је из цијеле жалбе подносилаца представке било очигледно да се она заправо подноси против одлуке Апелационог суда. Конкретно, Европски суд је нагласио да су на насловној страници подносиоци представке навели „Апелациони суд“ као назив суда који је донио релевантну одлуку те навели датум те одлуке, да су приложили копију одлуке Апелационог суда, као и доказ да је копија жалбе послата Апелационом суду. Европски суд је истакао да иако су се неки од аргумената садржаних у жалби подносилаца представке заиста односили на пресуду Окружног суда, то није изненађујуће с обзиром на то да је одлука Апелационог суда, коју су подносиоци представке оспорили, потврдила ту пресуду, а то није требало тумачити као коначан показатељ да се жалба подноси против те пресуде. На основу свега наведеног, Европски суд је истакао да је Касационом суду морало да буде јасно да је формулација закључног дијела жалбе подносилаца представке резултат типографске грешке или сличног пропуста. Међутим, упркос могућности према члану 233. став 3. ЗГП-а да подносиоцима представке пружи прилику да исправе ту грешку, Касациони суд је без икаквог образложења прогласио жалбу недопуштеном. Европски суд је закључио да је Касациони суд показао „претјерани формализам“ примјењујући захтјеве из члана 222. став 1. и члана 233. став 1. ЗГП-а на посебно строг начин и тиме несразмјерно и неоправдано ограничио право подносилаца представке на приступ суду, чиме је дошло до кршења члана 6. став 1. Конвенције.