Постоји спор о „праву“ судије да буде заштићен од произвољног премјештаја између два одјељења истог суда • Нарушена сама суштина права на приступ суду • Утврђено кршење члана 6. Европске конвенције
Чињенице предмета и наводи подносиоца представке
Подносилац представке је судија Кривичног одјељења Окружног суда, које се бавило искључиво управним прекршајима. Подносилац представке је тражио од предсједника Окружног суда да га премјести у друго кривично одјељење тог суда како би му се омогућило да се бави предметима који нису управни прекршаји, с циљем унапређења његових квалификација и професионалног искуства. Његов захтјев није одобрен. Након тога, подносилац представке је одлуком предсједника Суда премјештен у Одјел за породичне и малољетничке спорове. Подносилац представке се жалио Националном вијећу за правосуђе (у даљњем тексту: Вијеће). У међувремену је поништена одлука о његовом премјештају. Вијеће је, занемаривши да је одлука о премјештају подносиоца представке поништена, одбило жалбу подносиоца представке, при томе не наводећи разлоге за доношење одлуке, нити информације о саставу вијећа које је донијело рјешење.
Подносилац представке се, на основу члана 6. став 1. Европске конвенције, жалио да његово право на заштиту и поштовање независности од државних власти и право да одлуку о његовом премјештају преиспита независно и непристрасно тијело нису поштовани у поступку који се односи на његов премјештај, како у погледу поступка вођеног пред Вијећем тако и у мјери у којој није било судске ревизије одлуке Вијећа.
Примјењивост члана 6. Европске конвенције
С циљем утврђивања примјењивости члана 6. Европске конвенције на поступак који се односи на премјештај подносиоца представке, Европски суд је разматрао сљедећа питања: (а) постојање права за које се може рећи, барем на основу аргументованих разлога, да је признато према домаћем праву и (б) да ли је дотично право било „грађанско“ у смислу те одредбе Европске конвенције.
а) Приликом утврђивања да ли се подносилац представке могао позвати на „право“ како би се примијенио члан 6. Европске конвенције питање није да ли је у пољском правном систему постојало право на гаранцију посебне надлежности, већ је спорно да ли постоји основ према којем би се могло захтијевати право на заштиту од произвољног премјештаја између два одјељења једног суда, од којих се свако бави другом облашћу права.
Позивајући се на сопствене налазе у предмету Билген и на налазе Суда правде ЕУ, Европски суд је сматрао да заштита судске независности захтијева да се исти ниво заштитних мјера против присилних премјештаја чланова правосуђа примјењује на премјештаје између два одјељења истог суда која се баве различитим правним подручјем, као и на премјештаје између различитих судова. Подносилац представке се, дакле, у специфичним околностима конкретног предмета могао позвати на право на заштиту од произвољног премјештаја између два одјељења Окружног суда и да се у том случају може рећи да је постојао спор око „права“ у смислу члана 6. став 1. Европске конвенције.
б) У вези с питањем да ли је природа конкретног права била грађанска, Европски суд је подсјетио да Ескелинен тест, чији је циљ утврђивање природе спорног права, обухвата два кумулативна услова која морају бити испуњена да би се држава пред Судом позвала на статус подносиоца представке као државног службеника како би искључила заштиту утјеловљену у члану 6. Прво, држава у домаћем праву мора изричито искључити приступ суду за одређену позицију или категорију особља. Друго, искључивање мора бити оправдано и засновано на објективним разлозима који произлазе из интереса државе. Европски суд је истакао да су се странке сложиле да је домаће право, примјењиво у релевантно вријеме, изричито искључивало судску ревизију одлука о присилном премјештају судије између одјељења истог суда. Стога је први услов теста испуњен. Међутим, Европски суд није прихватио приговор Владе да се искључење судске ревизије одлуке о премјештају подносиоца представке може оправдати објективним разлозима у интересу државе. У том погледу, истакао је да нису дати разлози за оспорену одлуку којом се налаже премјештај подносиоца представке те стога није доказано да је предмет спора био повезан с вршењем државне власти. Закључак Европског суда је да је члан 6. Европске конвенције ratione materiae прихватљив.
Меритум
Европски суд је истакао да је главно питање то што одлуку о премјештају подносиоца представке није преиспитало независно и непристрасно тијело. Стога је Европски суд сматрао да је потребно испитати цијели поступак усмјерен на преиспитивање премјештаја подносиоца представке како би се одговорило на питање да ли је имао прилику да премјештај подвргне преиспитивању које испуњава захтјеве члана 6. став 1. Европске конвенције.
Влада је тврдила да Вијеће није судско тијело и да ужива посебан статус унутар система подјеле власти. Европски суд је прихватио да и таква тијела, иако нису редовни судови, могу у одређеним околностима задовољити стандарде из члана 6. Европске конвенције. Међутим, нагласио је да је потребно разликовати начин рада Вијећа какав је замишљен Уставом Пољске и начин на који је Вијеће функционисало након реформе из 2017. године. Европски суд је истакао да је већ раније утврдио да је након тих реформи Вијеће изгубило потребну независност. Европски суд је закључио да се Вијеће не може сматрати независним и непристрасним трибуналом. Чак и када би се прихватило да Вијеће може обављати функцију суда, његов недостатак независности био је довољан разлог да поступак не испуни захтјеве правичног суђења.
Европски суд је додатно указао на озбиљне процедуралне недостатке у поступку пред Вијећем. Подносилац представке није имао могућност да буде саслушан нити да учествује у сједници на којој се одлучивало о његовом предмету, било лично или посредством заступника. Осим тога, Вијеће није дало никакво образложење своје одлуке, па подносилац представке није могао сазнати разлоге због којих је његов премјештај потврђен. Европски суд је сматрао посебно забрињавајућим то што није узето у обзир да је првобитну одлуку о премјештају предсједник Окружног суда већ поништио. Такође је нагласио да су измјене закона из 2018. године додатно смањиле процесне гаранције доступне судијама у таквим ситуацијама.
Европски суд је подсјетио на своје устаљено правило да недостаци поступка пред једним тијелом могу бити отклоњени ако постоји могућност накнадне контроле пред независним судом пуне надлежности. Међутим, у конкретном случају домаће право је изричито искључивало могућност судског преиспитивања одлука Вијећа које се односе на премјештај судија. Дакле, није постојао ниједан суд или друго независно тијело које би могло испитати законитост и оправданост премјештаја.
Европски суд је закључио да одлука о премјештају судије између одјељења истог суда која се баве различитим правним подручјем није била предмет контроле независног и непристрасног суда. Тиме је, према оцјени Европског суда, повријеђена сама суштина права подносиоца представке на приступ суду.
Европски суд је утврдио повреду права из члана 6. став 1. Европске конвенције јер подносилац представке није имао могућност да одлуку о свом премјештају оспори пред трибуналом који би испуњавао стандарде независности и правичности.
