Коришћење извода из транскрипата пресретнутих телефонских позива је било у складу с домаћим правом • Нема повреде члана 6 Конвенције
Чињенице и наводи подносиоца представке
Подносилац представке је био осумњичен за неколико кривичних дјела. Током кривичне истраге телефон му је прислушкиван и снимани су његови разговори с другим лицима (у даљњем тексту: „тајни надзор“). Током рочишта 21. септембра 2020. године Окружни суд је прогласио неприхватљивим доказе прибављене тајним надзором јер нису садржавали довољне разлоге у погледу ultima ratio природе те мјере. Окружни суд је на тужиочев захтјев дозволио коришћење неколико извода из транскрипата прислушкиваних телефонских позива како би током унакрсног испитивања подносиоца представке процијенио вјеродостојност његових изјава.
Окружни суд Виру је 19. априла 2021. године осудио подносиоца представке за низ кривичних дјела и ослободио га за неколико других.
У контексту преиспитивања законитости тајног надзора, Суд је закључио да одлуке којима је судија за претходни истражни поступак одобрио прислушкивање нису садржавале довољне разлоге у погледу ultima ratio природе те мјере, те је стога тајни надзор био у супротности са Законом о кривичном поступку. Сходно томе, Суд је доказе добијене прислушкивањем прогласио недопустивим.
Што се тиче коришћења извода из транскрипата пресретнутих телефонских позива ради процјене вјеродостојности изјава подносиоца представке, Окружни суд је образложио да се, према образложењу које прати Нацрт закона о члану 289 став 3 Закона о кривичном поступку, документи или снимци података могу користити ради процјене вјеродостојности изјава свједока, без обзира на њихову прихватљивост као доказа. Суд је нагласио да се приликом процјене вјеродостојности изјава свједока на такав начин не испитује садржај пресретнутих телефонских позива, већ само да ли је свједок дао досљедне и кохерентне изјаве о релевантним околностима. Окружни суд је закључио да подносилац представке није вјеродостојно објаснио недосљедности између својих изјава током унакрсног испитивања и пресретнутих разговора, па су његове изјаве на суђењу искључене као непоуздане.
Апелациони суд је 12. јануара 2022. године дјелимично поништио и дјелимично потврдио првостепену пресуду. У односу на жалбене наводе подносиоца представке у вези с коришћењем пресретнутих телефонских позива ради процјене вјеродостојности изјава, Апелациони суд је утврдио да је коришћење тих транскрипата било у складу са законом. Врховни суд је 18. априла 2022. године одбио ревизију подносиоца представке.
Подносилац представке се жалио да му је повријеђено право на правично суђење због чињенице да су се домаћи судови ослањали на незаконито пресретнуте телефонске позиве како би његове изјаве на суђењу прогласили непоузданим као доказ.
Оцјена Европског суда
Европски суд је навео да је Окружни суд утврдио да су мјере тајног надзора биле незаконите према домаћем праву јер нису биле довољно образложене. Штавише, позивајући се на члан 1261 став 4 Закона о кривичном поступку, Окружни суд је прогласио доказе прибављене прислушкивањем недопустивим. У том смислу Европски суд је поновио да је претходно у предмету Либлик и други против Естоније утврдио да је тајни надзор спроведен на основу недовољно образложених судских одобрења представљао кршење члана 8 Конвенције. Надаље, упркос томе што су извјештаје о пресретнутим телефонским позивима прогласили неприхватљивим као доказ, домаћи судови су дозволили да се изводи из транскрипата тих позива користе у контексту унакрсног испитивања подносиоца представке како би се процијенила вјеродостојност његових изјава. Према мишљењу домаћих судова, таква употреба пресретнутих телефонских позива је била у складу с домаћим правом. Европски суд је истакао да иако се овај предмет, у строгом смислу, није односио на прихватљивост доказа, његов фокус је ипак био на коришћењу материјала прибављеног, у суштини, кршењем гаранција из члана 8 Конвенције. Према мишљењу подносиоца представке, коришћење спорних извода из транскрипата пресретнутих телефонских позива требало је сматрати незаконитим према домаћем праву. У том смислу, Европски суд је поновио да није на њему да дјелује као тијело четврте инстанце и да доводи у питање тумачење домаћег права које су дали домаћи судови. Европски суд је навео да су и Окружни и Апелациони суд дали детаљне разлоге зашто је коришћење пресретнутих телефонских позива у контексту члана 289 став 3 Закона о кривичном поступку било у складу с домаћим правом. Чињеница да је то можда био први пут да су домаћи судови позвани да тумаче и примјењују члан 289 став 3 Закона о кривичном поступку није довело у питање ваљаност њиховог тумачења, нити је Европском суду дало основа да га преиспита.
Надаље, осврћући се на питање да ли је кривични поступак у цјелини био правичан, Европски суд је истакао да је подносилац представке пред домаћим судовима оспорио прихватљивост доказа прибављених тајним надзором, након чега је Окружни суд утврдио да домаће процедуралне гаранције нису биле испоштоване и прогласио је спорне доказе неприхватљивим.
Европски суд је нагласио да иако су изводи из транскрипата касније коришћени у истом кривичном поступку за процјену вјеродостојности изјава подносиоца представке, Европски суд ипак није имао разлога сумњати у тврдњу Владе да домаћи судови никада нису имали приступ потпуним транскриптима пресретнутих телефонских позива. Европски суд је даље истакао да су, према тврдњи Владе, домаћи судови били упознати са садржајем тих позива само у оној мјери у којој је тужилац на рочишту скренуо пажњу на одређене фразе које је подносилац представке изговорио током тих телефонских позива, а које су биле у супротности с изјавама подносиоца представке на суђењу. Европски суд је истакао да је овај ограничени приступ значајна процедурална заштита.
Европски суд је такође нагласио да је подносиоцу представке омогућено да дâ објашњења о очигледним контрадикцијама између изјава на суђењу и пресретнутих телефонских позива. Такође је примијетио да је подносилац представке био у могућности да оспори, и јесте оспорио, на сва три нивоа надлежности, коришћење извјештаја о његовим пресретнутим телефонским позивима у контексту процјене вјеродостојности његових изјава. Европски суд је нагласио да иако се судови нису сложили с тврдњама подносиоца представке, првостепени и другостепени судови су размотрили његове аргументе на начин који је био темељит и који се није могао сматрати произвољним.
Европски суд је истакао да коришћење спорних извјештаја о тајном надзору није било одлучујуће за исход поступка те је закључио да није дошло до кршења члана 6 став 1 Конвенције.
