Krivični postupak • Pristup žalbenom sudu • Pretjerani formalizam • Suđenje u odsustvu • Pravo na izbor advokata • Kršenje člana 6. st. 1. i 3. Evropske konvencije

Činjenice i navodi podnosioca predstavke

Okružni sud je podnosioca predstavke u odsustvu osudio na devet godina zatvora, proglasivši ga krivim za krivično djelo prevare. Podnosilac predstavke je zaključio ugovor o zastupanju s advokaticom C. B., kojim joj je odobrio da u njegovo ime podnese žalbu protiv osuđujuće presude. C. B. je u ime podnosioca predstavke podnijela žalbu sudu i dostavila standardni obrazac punomoći koji koriste advokati kao potvrdu za zastupanje. Obrazac je potpisala samo C. B. Obrazac nije sadržavao detalje o obimu njenih ovlaštenja za zastupanje. Apelacioni sud je odbacio žalbu kao nedopuštenu i potvrdio prvostepenu presudu. Vrhovni sud pravde je potvrdio odluku Apelacionog suda.

Podnosilac predstavke se žali, na osnovu člana 6. stav 1. i stav 3. tačka c) Evropske konvencije, na pretjerani formalizam domaćih sudova jer je ograničeno njegovo pravo na pristup žalbenom sudu i pravo da ga zastupa advokat po vlastitom izboru.

Ocjena Evropskog suda

Evropski sud je naglasio da podnosilac predstavke posebno tvrdi da su ovlaštenja C. B. određena u skladu s domaćim zakonom, kojim pored obrasca punomoći nije propisan poseban obrazac za izražavanje saglasnosti optuženog da ga zastupa advokat.

Vlada je osporila ovlaštenja C. B. prema obrascu punomoći pozivajući se na svoju uredbu iz 2013. godine prema kojoj se u obrascu mora eksplicitno navesti obim ovlaštenja i mora ga potpisati i podnosilac predstavke. Također je tvrdila da je C. B. odbila dostaviti ugovor o pravnoj pomoći s podnosiocem predstavke i da je rukom pisano pismo predstavljalo implicitno priznanje da je punomoć bila nevažeća. Dalje je istakla da u nedostatku bilo kakve ovjere potpisa na tom pismu podnosilac predstavke nije imao razloga vjerovati da bi sudovi prihvatili jednostavno pismo, koje je u tom slučaju mogao potpisati bilo ko, kao potvrdu ovlaštenja za zastupanje.

Evropski sud je primijetio da se podnosilac predstavke žali da su domaći sudovi odbili da ispitaju žalbu koju je podnijela njegova advokatica jer ona nije mogla dokazati valjanost svojih ovlaštenja za zastupanje podnosioca predstavke u njegovom odsustvu. Evropski sud je smatrao da pritužba, u suštini, pokreće pitanje u vezi s pravom podnosioca predstavke da se brani posredstvom advokata. Kao posljedica odbijanja domaćih sudova da advokatici podnosioca predstavke dozvole da brani podnosioca predstavke u njegovom odsustvu predmet dalje pokreće pitanje u vezi s pravom podnosioca predstavke na pristup sudu. Evropski sud je ispitao pritužbu prema članu 6. stav 1. i stav 3. tačka c) zajedno.

Evropski sud je ukazao da je u konkretnom slučaju nesporno da je podnosilac predstavke želio da podnese žalbu na prvostepenu presudu kojom je osuđen na kaznu zatvora. Tražio je da se njegova žalba ispita u njegovom odsustvu jer je bježao od izdržavanja kazne zatvora. U tu svrhu angažirao je advokaticu C. B. da ga zastupa. Stoga se ne može reći da se odrekao prava na žalbu ili prava da ga zastupa advokat po njegovom izboru.

Uprkos podnesenoj punomoći za C. B., izdatoj na osnovu ugovora o pravnom zastupanju s podnosiocem predstavke, domaći sudovi su iznijeli dva razloga za sumnju u autentičnost saglasnosti podnosioca predstavke u vezi s ovlaštenjima C. B. za zastupanje. Prvi razlog se odnosio na odsustvo podnosioca predstavke u žalbenom postupku, te na nemogućnost usmene potvrde ovlaštenja C. B. i istinitosti rukom pisanog pisma. Drugi razlog se odnosio na neovjeren potpis podnosioca predstavke na rukom napisanom pismu.

Evropski sud nije mogao prihvatiti dodatne razloge za navodna nevažeća ovlaštenja C. B., koje je Vlada prvi put iznijela u svojim podnescima, u vezi s nepostojanjem potpisa podnosioca predstavke i opisom obima dodijeljenih ovlaštenja na punomoći, te u vezi s navodnom neusklađenošću između datuma pisma i punomoći jer oni nikada prije nisu bili izneseni u domaćim postupcima. Štaviše, takvi zahtjevi u Vladinoj uredbi iz 2013. godine eksplicitno su se odnosili na ovlaštenja zastupanja u građanskim, a ne u krivičnim postupcima, kao u konkretnom slučaju. Pismo koje je podnosilac predstavke poslao jasno je bilo namijenjeno samo za ponovno potvrđivanje ovlaštenja datog C. B. prema ugovoru o zastupanju i nije bilo namijenjeno kao zaseban obrazac punomoći. Vlada nije potkrijepila svoj podnesak o odbijanju mogućnosti da C. B. dostavi svoj ugovor s podnosiocem predstavke.

Evropski sud je primijetio da ni domaći sudovi ni Vlada nisu u relevantno vrijeme pružili nikakav pravni osnov za podnošenje bilo kakvog posebnog obrasca kojim bi optuženi iskazao svoj pristanak da ga u odsustvu zastupa advokat, osim same punomoći.

Što se tiče zaključka Vrhovnog suda pravde o potrebi ovjere pisma podnosioca predstavke, takav zahtjev nije imao pravni osnov. C. B. je usmeno potvrdila da je pismo poslao podnosilac predstavke i da ona nije imala priliku da ga ovjeri jer je poslato direktno sudu. U nedostatku bilo kakvog dostupnog i predvidljivog pravnog osnova za takav zahtjev ovjere, Evropski sud je smatrao da je taj pristup pretjerano formalistički.

Konačno, domaći sudovi podnosiocu predstavke nikada nisu odobrili dodatno vrijeme da ispuni novopostavljene zahtjeve i nisu iznijeli nikakve razloge za osporavanje autentičnosti njegovog potpisa na navedenom pismu. To je posebno upečatljivo s obzirom na to da su viši sudovi time efektivno lišili podnosioca predstavke svake mogućnosti da se žali na osuđujuću presudu i kaznu zatvora.

Evropski sud je ponovio da, iako pravo na žalbu može biti podložno zakonskim uvjetima, prilikom primjene procesnih pravila sudovi moraju izbjegavati pretjerani formalizam koji bi narušio pravičnost postupka. Posebno stroga primjena procesnog pravila ponekad može narušiti samu suštinu prava na pristup sudu, posebno imajući u vidu važnost žalbe i ono što je u pitanju u postupku za podnosioca predstavke koji je osuđen na dugotrajnu kaznu zatvora.

Evropski sud je smatrao da je odbijanje domaćih sudova da ispitaju žalbu koju je podnijela advokatica podnosioca predstavke protiv prvostepene presude zbog navodnog nedostatka ovlaštenja za njegovo zastupanje bilo previše formalno i nije bilo u skladu s pravom podnosioca predstavke na pravično suđenje prema članu 6. Evropske konvencije. Evropski sud je utvrdio da je došlo do kršenja člana 6. stav 1. i stav 3. tačka c) Evropske konvencije.