Кривични поступак • Приступ жалбеном суду • Претјерани формализам • Суђење у одсуству • Право на избор адвоката • Кршење члана 6 ст. 1 и 3 Европске конвенције

Чињенице и наводи подносиоца представке

Окружни суд је подносиоца представке у одсуству осудио на девет година затвора, прогласивши га кривим за кривично дјело преваре. Подносилац представке је закључио уговор о заступању с адвокатицом Ц. Б., којим јој је одобрио да у његово име поднесе жалбу против осуђујуће пресуде. Ц. Б. је у име подносиоца представке поднијела жалбу суду и доставила стандардни образац пуномоћи који користе адвокати као потврду за заступање. Образац је потписала само Ц. Б. Образац није садржавао детаље о обиму њених овлашћења за заступање. Апелациони суд је одбацио жалбу као недопуштену и потврдио првостепену пресуду. Врховни суд правде је потврдио одлуку Апелационог суда.

Подносилац представке се жали, на основу члана 6 став 1 и став 3 тачка ц) Европске конвенције, на претјерани формализам домаћих судова јер је ограничено његово право на приступ жалбеном суду и право да га заступа адвокат по сопственом избору.

Оцјена Европског суда

Европски суд је нагласио да подносилац представке посебно тврди да су овлашћења Ц. Б. одређена у складу с домаћим законом, којим поред обрасца пуномоћи није прописан посебан образац за изражавање сагласности оптуженог да га заступа адвокат.

Влада је оспорила овлашћења Ц. Б. према обрасцу пуномоћи позивајући се на своју уредбу из 2013. године према којој се у обрасцу мора експлицитно навести обим овлашћења и мора га потписати и подносилац представке. Такође је тврдила да је Ц. Б. одбила доставити уговор о правној помоћи с подносиоцем представке и да је руком писано писмо представљало имплицитно признање да је пуномоћ била неважећа. Даље је истакла да у недостатку било какве овјере потписа на том писму подносилац представке није имао разлога вјеровати да би судови прихватили једноставно писмо, које је у том случају могао потписати било ко, као потврду овлашћења за заступање.

Европски суд је примијетио да се подносилац представке жали да су домаћи судови одбили да испитају жалбу коју је поднијела његова адвокатица јер она није могла да докаже ваљаност својих овлашћења за заступање подносиоца представке у његовом одсуству. Европски суд је сматрао да притужба, у суштини, покреће питање у вези с правом подносиоца представке да се брани посредством адвоката. Као посљедица одбијања домаћих судова да адвокатици подносиоца представке дозволе да брани подносиоца представке у његовом одсуству предмет даље покреће питање у вези с правом подносиоца представке на приступ суду. Европски суд је испитао притужбу према члану 6 став 1 и став 3 тачка ц) заједно.

Европски суд је указао да је у конкретном случају неспорно да је подносилац представке желио да поднесе жалбу на првостепену пресуду којом је осуђен на казну затвора. Тражио је да се његова жалба испита у његовом одсуству јер је бјежао од издржавања казне затвора. У ту сврху ангажовао је адвокатицу Ц. Б. да га заступа. Стога се не може рећи да се одрекао права на жалбу или права да га заступа адвокат по његовом избору.

Упркос поднесеној пуномоћи за Ц. Б., издатој на основу уговора о правном заступању с подносиоцем представке, домаћи судови су изнијели два разлога за сумњу у аутентичност сагласности подносиоца представке у вези с овлашћењима Ц. Б. за заступање. Први разлог се односио на одсуство подносиоца представке у жалбеном поступку, те на немогућност усмене потврде овлашћења Ц. Б. и истинитости руком писаног писма. Други разлог се односио на неовјерен потпис подносиоца представке на руком написаном писму.

Европски суд није могао да прихвати додатне разлоге за наводна неважећа овлашћења Ц. Б., које је Влада први пут изнијела у својим поднесцима, у вези с непостојањем потписа подносиоца представке и описом обима додијељених овлашћења на пуномоћи, те у вези с наводном неусклађеношћу између датума писма и пуномоћи јер они никада прије нису били изнесени у домаћим поступцима. Штавише, такви захтјеви у Владиној уредби из 2013. године експлицитно су се односили на овлашћења заступања у грађанским, а не у кривичним поступцима, као у конкретном случају. Писмо које је подносилац представке послао јасно је било намијењено само за поновно потврђивање овлашћења датог Ц. Б. према уговору о заступању и није било намијењено као засебан образац пуномоћи. Влада није поткријепила свој поднесак о одбијању могућности да Ц. Б. достави свој уговор с подносиоцем представке.

Европски суд је примијетио да ни домаћи судови ни Влада нису у релевантно вријеме пружили никакав правни основ за подношење било каквог посебног обрасца којим би оптужени исказао свој пристанак да га у одсуству заступа адвокат, осим саме пуномоћи.

Што се тиче закључка Врховног суда правде о потреби овјере писма подносиоца представке, такав захтјев није имао правни основ. Ц. Б. је усмено потврдила да је писмо послао подносилац представке и да она није имала прилику да га овјери јер је послато директно суду. У недостатку било каквог доступног и предвидљивог правног основа за такав захтјев овјере, Европски суд је сматрао да је тај приступ претјерано формалистички.

Коначно, домаћи судови подносиоцу представке никада нису одобрили додатно вријеме да испуни новопостављене захтјеве и нису изнијели никакве разлоге за оспоравање аутентичности његовог потписа на наведеном писму. То је посебно упечатљиво с обзиром на то да су виши судови тиме ефективно лишили подносиоца представке сваке могућности да се жали на осуђујућу пресуду и казну затвора.

Европски суд је поновио да, иако право на жалбу може бити подложно законским условима, приликом примјене процесних правила судови морају избјегавати претјерани формализам који би нарушио правичност поступка. Посебно строга примјена процесног правила понекад може да наруши саму суштину права на приступ суду, посебно имајући у виду важност жалбе и оно што је у питању у поступку за подносиоца представке који је осуђен на дуготрајну казну затвора.

Европски суд је сматрао да је одбијање домаћих судова да испитају жалбу коју је поднијела адвокатица подносиоца представке против првостепене пресуде због наводног недостатка овлашћења за његово заступање било превише формално и није било у складу с правом подносиоца представке на правично суђење према члану 6 Европске конвенције. Европски суд је утврдио да је дошло до кршења члана 6 став 1 и став 3 тачка ц) Европске конвенције.