Право на одбрану • Пресуда се позива на изјаве свједока дате прије суђења, а који нису присуствовали суђењу • Повреда члана 6 ст. 1 и 3 Европске конвенције

Чињенице предмета и наводи подносилаца представке

Министарство националне безбједности покренуло је кривични поступак против подносилаца представке због велеиздаје. Окружни суд у Јеревану прогласио је првог подносиоца представке кривим за велеиздају и покушај саботаже, а другог подносиоца представке кривим за велеиздају. Осуђени су на петнаест, односно тринаест година затвора. Између осталих доказа, Окружни суд се ослонио на извјештај Е. О. и изјаве петнаест свједока, укључујући и А. Y. и Р. К. Изјаве свједока А. Y. и Р. К. дате прије суђења прочитане су на суду јер се ти свједоци нису појавили, док Е. О., чији је извјештај такође прочитан, није био уврштен на попис позваних свједока. Докази које је пружило осталих тринаест свједока садржавали су опште информације о начину живота подносилаца представке и њиховим путовањима.

Подносиоци представке поднијели су одвојене жалбе. Први подносилац представке је тврдио да Тужилаштво, између осталог, није доставило никакве доказе који поткрепљују оптужбу. Ниједан од свједока испитаних на суду није дао имплициране изјаве, а они свједоци који су дали такве изјаве нису испитани током истраге или судског поступка. Даље је тврдио да Окружни суд није испитао његове притужбе на одсуство адвоката и преводиоца током истраге. У својој жалби други подносилац представке је тврдио да је његова осуда била неоснована. Кривични и војни апелациони суд потврдио је осуде подносилаца представке на основу истих доказа. Касациони суд је одбио жалбе подносилаца представке.

Подносиоци представке се жале, на основу члана 6 став 1 и став 3 тачка д) Конвенције, да кључни свједоци оптужбе, укључујући и Е. О., А. Y. и Р. К., ниси испитани ни током истраге ни током суђења.

Прихватљивост

Други подносилац представке је у притужби изнио наводе које није истицао у жалби на осуђујућу пресуду пред редовним судовима те је његова притужба одбачена због неисцрпљивања домаћих правних лијекова.

Меритум

Европски суд је указао на релевантне принципе у вези с прихватањем непровјерених инкриминишућих доказа свједока у кривичном поступку који су утврђени у предмету Al-Khawaja и Tahery против Уједињеног Краљевства и додатно појашњени у предмету Schatschaschwili против Њемачке.

Европски суд је истакао да аргумент Владе да су Е. О. и А. Y. позвани да се појаве пред судом није поткријепљен никаквим доказима. Европски суд је напоменуо да свједок Е. О. није био на попису позваних свједока. Што се тиче аргумента Владе да свједок Р. К. није позван јер није био у Јерменији и да му је локација била непозната, Европски суд је примијетио да је свједок Р. К. испитан у Украјини у новембру 2002. године. Међутим, нема ничега што би указивало на то да је првостепени суд покушао позвати свједока Р. К. на његовој посљедњој познатој адреси, а камоли да га није успио пронаћи. У сваком случају, чињеница да је свједок био одсутан из земље у којој се поступак водио није сама по себи довољна да задовољи захтјеве члана 6 став 3 тачка д) Европске конвенције, који захтијева од држава уговорница да предузму позитивне кораке како би омогућиле оптуженом да испита свједоке или да се испитају свједоци против њега.

Сходно томе, није постојао ваљан разлог за неприсуствовање Е. О., А. Y. и Р. К. суђењу које би првом подносиоцу представке омогућило да се с њима лично суочи.

Што се тиче улоге предметних доказа, пресуда Окружног суда, коју је Апелациони суд у потпуности потврдио, позива се на изјаве Е. О., А. Y. и Р. К. дате прије суђења како би се обезбиједила осуда првог подносиоца представке за велеиздају, без икакве оцјене доказне вриједности тих доказа. Европски суд је стога морао сам процијенити тежину доказа које су дали одсутни свједоци, узимајући у обзир остале доступне инкриминишуће доказе.

Нема сумње да изјаве Е. О., А. Y. и Р. К. нису биле једини докази на којима је заснована осуда првог подносиоца представке. Пресуда Окружног суда позива се и на друге доказе, укључујући и изјаве тринаест других свједока. Међутим, за разлику од доказа које су дали Е. О., А. Y. и Р. К., искази осталих свједока нису директно повезивали првог подносиоца представке са шпијунским активностима, већ су садржавали опште информације о његовом начину живота и путовањима.

С обзиром на то да домаћи судови нису извршили никакву процјену доказне вриједности исказа које су дали Е. О., А. Y. и Р. К., Европски суд је сматрао нејасним да ли су њихови искази били „одлучујући“, али је ипак увјерен да су имали значајну тежину и да је њихово прихватање могло отежати одбрану. Европски суд је стога требао преиспитати постојање довољних фактора противтеже.

У одлукама домаћих судова нема назнака да су изјавама Е. О., А. Y. и Р. К. приступили с било каквим посебним опрезом или да су придали мању тежину њиховим изјавама. Осим тога, Влада није навела да је првостепени суд предузео процедуралне мјере заштите у вези с коришћењем доказа које су дали ти свједоци. Стога није утврђено да је било довољно фактора противтеже да се компензирају ограничења под којима се одбрана борила у односу на непровјерене исказе свједока Е. О., А. Y. и Р. К. Европски суд је утврдио да је дошло до кршења члана 6 став 1 и став 3 тачка д) Европске конвенције у односу на првог подносиоца представке.