Непристрасан суд • Учешће троје судија у поступцима пред Уставним судом након што су били чланови вијећа Врховног суда у истом предмету • Пропуст Уставног суда да се бави питањем да ли наводни недостатак непристрасности оправдава искључење судија или утиче на његову способност да одлучи о предмету • Структурни недостаци у вези с благовременим попуњавањем упражњених мјеста у Уставном суда допринијели су томе да предмет саслуша непотпуно вијеће • Утврђено кршење члана 6 Европске конвенције

Чињенице предмета и наводи подносилаца представке

Комисија за реституцију и обештећење имовине донијела је одлуку којом је особи Н. Н. признала својину над предметном земљишном парцелом. Н. Н. је продала парцелу подносиоцима представке, који су регистровали своју својину у Земљишном регистру. Агенција за реституцију и обештећење имовине поништила је наведену одлуку. Окружни суд је одбио захтјев подносилаца представке за поништење одлуке Агенције утврдивши да предметна парцела није испуњавала услове за реституцију. Апелациони суд је потврдио пресуду Окружног суда. Врховни суд је одбио ревизију подносилаца представке, уз образложење да не садржи прихватљиве аргументе у складу са чланом 472 Закона о грађанском поступку. Након што је Уставни суд усвојио уставну тужбу подносилаца представке и вратио предмет Врховном суду, Врховни суд је, одлучујући у поновном поступку, одбио ревизију. Одлучујући о новој уставној тужби подносилаца представке, Уставни суд је у саставу од шест од девет судија одбио уставну тужбу подносилаца представке подијељеним гласовима три према три. Према члану 73(4) Закона о Уставном суду за уважавање такве тужбе потребна је већина од пет гласова, а како то није постигнуто, тужба се сматрала одбијеном. Три члана вијећа, судије Б. И., Г. Д. и Ф. Л., била су у саставу вијећа Врховног суда које је 2012. године одлучивало у истом предмету подносилаца представке и гласала су за одбијање уставне тужбе подносилаца представке.

Позивајући се на члан 6 став 1 Европске конвенције, подносиоци представке се жале да приликом одлучивања у њиховом предмету Уставни суд није био непристрасан.

Оцјена Европског суда

Европски суд је истакао да је забринутост подносилаца представке у вези с непристрасношћу Уставног суда произашла из чињенице да су судије Б. И., Г. Д. и Ф. Л., које су биле чланови вијећа Врховног суда у истом предмету, такође учествовале у поступку пред Уставним судом. Европски суд се сложио да је та ситуација могла изазвати сумње код подносилаца представке у непристрасност тог суда. Стога је Европски суд морао утврдити да ли су те сумње биле објективно оправдане. У том смислу Европски суд је испитао да ли је постојала блиска веза између питања која је Врховни суд испитивао по ревизији 2012. године и оних којима се Уставни суд бавио у својој пресуди из 2017. године.

Иако је Европски суд признао различиту природу касационог и уставног поступка, примијетио је да су се у овом предмету пресуде и Врховног суда и Уставног суда односиле на уско повезана суштинска питања, првенствено у вези с поштовањем принципа res judicata, поништавањем одлуке Комисије и поштовањем ранијих пресуда Уставног суда.

Европски суд је истакао да када се одлучује о томе да ли у конкретном предмету постоји легитимни разлог за страх да одређено тијело није непристрасно, став оних који тврде да оно није непристрасно је важан, али не и одлучујући. Одлучујуће је да ли се страх може сматрати објективно оправданим. С обзиром на то да је у пресуђивању предмета учествовало укупно шест судија, од којих су троје били чланови вијећа и Уставног и Врховног суда у истом предмету, Европски суд је био мишљења да су подносиоци представке имали легитиман разлог за страх од недостатка непристрасности Уставног суда. Ово питање је добило додатни значај због чињенице да је истих троје судија гласало за одбијање уставне тужбе подносилаца представке.

Европски суд се у наставку бавио процјеном да ли су судије биле обавезне да се изузму и какав би утицај њихово изузеће имало на вијеће. Европски суд је истакао да је непристрасност судија основни принцип владавине права и да је сваки судија за којег постоји оправдан страх од пристрасности дужан да се самоиницијативно изузме из предмета. Постојање националних правила о изузећу судија показује законодавну намјеру да се отклоне сви разумни разлози за сумњу у непристрасност. У овом предмету Уставни суд је одлучивао у саставу од шест судија, од којих је троје претходно учествовало у истом предмету пред Врховним судом. Иако можда нису препознале своју ранију укљученост, судије су то могле утврдити прегледом списа. Уставни суд није одржао јавну расправу, нити је обавијестио подносиоце представке о саставу вијећа, па они нису имали могућност да благовремено траже изузеће судија. Коначно, за састав вијећа подносиоци представке су сазнали тек након доношења пресуде. Европски суд је у овом предмету такође разматрао принцип нужности из Бангалоршких принципа, према којем судија може учествовати упркос сукобу интереса само у изузетним случајевима, те оцијенио да то у овом предмету није било примјењиво.

У конкретном предмету питање непристрасности судија није покренуто proprio motu и као резултат тога Европском суду нису достављене никакве информације о томе да ли је о томе расправљано унутар Уставног суда нити на основу чега је одлучено да се настави у истом саставу. У спису предмета није било ничега што би указивало на то да су судије Б. И., Г. Д. и Ф. Л. разматрале могућност повлачења из предмета или да су обавијестиле предсједника Уставног суда о свом претходном учешћу у повезаном поступку, иако су релевантна процедурална правила, чини се, предвиђала такву могућност. Европски суд је истакао да Уставни суд није искористио прилику да утврди да ли су наводни разлози недостатка непристрасности могли оправдати изузеће троје судија или је у датим околностима требало узети у обзир и способност Уставног суда да одлучи о том предмету. Европски суд је сматрао да Уставни суд није извршио потребну процедуралну контролу.

Европски суд се осврнуо и на вријеме које је националним органима за именовање било потребно да именују нове судије у Уставни суд. Европски суд је примијетио да су се мандати судија С. Б. и В. К. завршили више од петнаест мјесеци прије него што је предмет подносилаца представке био ријешен. Њихови насљедници именовани су тек након четири године и седам мјесеци, односно након три године и шест мјесеци. Таква кашњења утицала су на именовање цијеле сљедеће генерације судија Уставног суда. Као резултат тих догађаја, Уставном суду је постало тешко размотрити да ли би се одлучивање у овом предмету могло одгодити док тај суд не добије кворум без учешћа троје судија који су били у сукобу интереса, узимајући у обзир и да је предмет већ био у току пред Уставним судом годину и по дана. Као резултат оставки и/или разрјешења, Уставни суд није имао кворум за одлучивање од 23. марта 2018. до 23. децембра 2020. године. Уставни суд није разматрао те аспекте у свом одлучивању, а радило се о факторима структуралне и институционалне природе који се ни на који начин нису могли приписати подносиоцима представке.

Коначни закључак Европског суда у овом предмету је био да су у поступку пред Уставним судом недостајале потребне гаранције непристрасности. Овај закључак заснива се на постојању објективно оправданих страхова о непристрасности судија Б. И., Г. Д. и Ф. Л., те на неуспјеху Уставног суда да правилно ријеши то питање. Структурни недостаци у вези с благовременим попуњавањем упражњених мјеста у Уставном суду допринијели су ситуацији у којој се тај суд нашао приликом одлучивања о предмету подносилаца представке. Европски суд је утврдио да право подносилаца представке на саслушање пред непристрасним судом није поштовано у домаћем поступку те да је дошло до кршења члана 6 став 1 Европске конвенције.