Одбијање домаћих судова да подноситељицу представке изузму од законског периода чекања од 300 дана прије склапања новог брака без љекарског увјерења којим би доказала да није трудна • Питање да ли је жена трудна уско је повезано с интимношћу приватног живота • Директна дискриминација на основу пола • Повреда члана 8 и члана 14 Конвенције у вези са чланом 12 Конвенције • Нема повреде члана 6 Европске конвенције у односу на дужину трајања поступка пред Уставним судом

Чињенице и наводи подноситељице представке

Породични суд Кадıкöy донио је пресуду којом је разведен брак подноситељице представке и њеног супруга. Подноситељица представке је тражила од Породичног суда Анадолу (Породични суд) да је изузме од периода чекања прописаног чланом 132 Грађанског закона којим је женама прописан период чекања од 300 дана прије поновног вјенчања с неким другим осим са својим бившим супругом, изузев ако љекарским прегледом не докажу да нису трудне. Период чекања почиње да тече од дана када судска одлука о разводу брака постане правоснажна. Навела је да је спорни члан у супротности са чл. 8, 12 и 14 Конвенције те је затражила да се предмет упути Уставном суду на одлуку о уставности те одредбе. Породични суд је наложио подноситељици представке да достави љекарско увјерење о томе да ли је трудна те да ће у супротном њен захтјев бити одбачен због процедуралних разлога. Породични суд је одбацио као неоснован навод подноситељице представке о неуставности члана 132 Грађанског закона. Подноситељица представке је обавијестила Породични суд да неће доставити љекарско увјерење. Породични суд је донио пресуду, коју је потврдио Касациони суд, којом је одбио захтјев подноситељице представке због процедуралних разлога. Подноситељица представке је поднијела индивидуалну представку Уставном суду, који је донио одлуку којом је представку прогласио недопустивом.

Подноситељица представке је пред Европским судом приговорила да јој је наметањем обавезе протека периода од 300 дана од развода претходног брака или обавезе подвргавања љекарском прегледу ради доказивања да није трудна, а прије ступања у нови брак, повријеђено право на приватни живот заштићено чланом 8 Европске конвенције. Такође је навела да је дискриминаторна природа претходно наведених обавеза довела до повреде чл. 14 и 12 Конвенције.

Оцјена Европског суда

Члан 8 Европске конвенције

У погледу навода подноситељице представке у вези са чланом 8 Европске конвенције Европски суд је истакао да тај предмет спада у дјелокруг члана 8 Европске конвенције будући да се односи на најинтимнији аспекат приватног живота подноситељице представке као жене, те да представља мијешање у њено право на поштовање приватног живота, које је заштићено чланом 8 Европске конвенције.

Европски суд је навео да је Породични суд у образложењу пресуде у суштини утврдио да је љекарско увјерење којим се доказује да жена није трудна, а које је потребно за изузимање од периода чекања, од посебног значаја за заштиту интереса могућег нерођеног дјетета и других релевантних чланова друштва приликом тачног утврђивања биолошког поријекла тог дјетета. У вези с тим, Европски суд је истакао да је у том случају потребно разликовати биолошко очинство од правне претпоставке очинства. Даље је нагласио да, иако се у већини правних система претпоставља да је правни отац дјетета рођеног у браку муж, биолошки отац дјетета ипак може, без обзира на то да ли је дијете рођено у браку или ван њега, у било којем тренутку признати или тврдити да је отац тог дјетета, уз предочење доказа, посебно ДНК теста. Такође, према члану 285 Грађанског закона, у случају да је недавно разведена жена трудна и роди дијете током периода чекања прије поновног брака, таква ситуација не може довести ни до чега више од претпоставке очинства у односу на бившег мужа и не утиче нужно на утврђивање биолошког оца. У том смислу, Европски суд је нагласио да се циљ спречавања „забуне у погледу крвних линија“ чини застарјелим у модерном друштву. Посебно је нагласио да период чекања почиње тек од дана када одлука о разводу брака постане коначна, а у већини случајева супружници више не живе заједно од почетка поступка развода брака, који понекад може да траје годинама. Даље је Европски суд истакао да условљавање могућности разведене жене да се поново уда без поштовања периода чекања достављањем спорног љекарског увјерења представља кршење интимности и стављање интимног приватног живота под надзор власти. Европски суд је навео да се не може сматрати да је подвргавање подноситељице представке периоду чекања од 300 дана прије поновног склапања брака након развода и захтијевање од ње да достави љекарско увјерење служило било каквој хитној друштвеној потреби, да је било пропорционално легитимним циљевима који су се жељели постићи, нити да је било оправдано довољним и релевантним основима. Сходно томе, Европски суд је закључио да мијешање у право подноситељице представке на поштовање њеног приватног живота није било неопходно у демократском друштву те је стога дошло до кршења члана 8 Конвенције.

Чланови 14 и 12 Европске конвенције

У односу на наводе подноситељице представке да захтјев који се намеће разведеним женама да поштују период чекања од 300 дана прије поновног склапања брака, осим ако не докажу да нису трудне, представља кршење чл. 14 и 12 Европске конвенције, Европски суд је навео да, иако подноситељица представке није предочила никакве суштинске доказе да је имала планове за поновни брак, захтјев који јој је наметнут спада у обим њеног права на брак.

Европски суд је нагласио да у складу са спорним чланом само жене подлијежу периоду чекања, за разлику од мушкараца који се могу слободно поново вјенчати без икаквог сличног услова, те да таква разлика у поступању, ако није оправдана, представља директну дискриминацију на основу пола. Пракса наметања периода чекања разведеним женама на основу тога што би могле бити трудне и захтијевања од њих, ако желе да се оно укине, да докажу да нису трудне представља директну дискриминацију на основу пола.

Европски суд је истакао да сексистички стереотипи на које се Породични суд ослонио приликом одбацивања тужбе подноситељице представке, у овом случају попут идеје да жене имају дужност према друштву због своје потенцијалне улоге мајке и своје способности да рађају, представљају озбиљну препреку постизању стварне, суштинске равноправности полова, која је један од главних циљева држава чланица Савјета Европе. Осим тога, Европски суд је навео да су таква разматрања домаћих власти у супротности и с релевантним међународним стандардима у вези с питањима равноправности полова. Европски суд је закључио да неједнак третман којем је подноситељица представке била подвргнута на основу свог пола није био ни објективно оправдан ни неопходан те је стога дошло до кршења члана 14 у вези са чланом 12 Конвенције.

Члан 6 Европске конвенције (дужина трајања поступка)

У вези с наводима подноситељице представке у односу на дужину трајања поступка пред Уставним судом, Европски суд је навео да је Влада тврдила да кашњење Уставног суда у рјешавању индивидуалног захтјева подноситељице представке није створило неповољан положај за њу с обзиром на то да је период чекања од 300 дана већ истекао до тренутка када је поднијела тај захтјев. Даље су објаснили да се након покушаја пуча 15. јула 2016. године и као резултат насилних инцидената који су се догодили у јужним и југоисточним регијама Турске у истом периоду обим посла Уставног суда знатно и непредвидиво повећао, те да је приоритет дат значајном броју појединачних захтјева који се односе на право на живот, наводе о злостављању и право на слободу. Тврдили су да се у датим околностима вријеме око четири године које је Уставном суду било потребно за рјешавање индивидуалног захтјева подноситељице представке треба сматрати испуњавањем захтјева разумног рока.

Европски суд је навео да је у вријеме када се подноситељица представке обратила Уставном суду период чекања од 300 дана већ истекао и да пресуда која је услиједила не би имала утицаја на њен приватни живот у тој фази. Европски суд је такође нагласио да је узео у обзир и изузетно велико оптерећење послом с којим се Уставни суд суочио након проглашења ванредног стања у земљи, те да је велики број појединачних захтјева поднесених у контексту тог ванредног стања могао, по самој својој природи, оправдати одређени приоритет, па чак и хитност, у поређењу с појединачним захтјевом подноситељице представке.

Европски суд је закључио да се поступак пред Уставним судом, иако је свакако био неуобичајено дуготрајан (четири године, два мјесеца и дванаест дана), не може сматрати неразумно дугим те да није дошло до кршења члана 6 став 1 Конвенције због дужине поступка пред Уставним судом.