Породични живот • Престанак родитељског права подноситељице представке над њеним дјететом у доби од двије године и десет мјесеци • Пропуст надлежних органа да спроведу детаљну анализу рањивости дјетета • Није дат довољан значај заштити породичног живота подноситељице представке и њеног дјетета • Кршење члана 8 Конвенције
Чињенице предмета и наводи подноситељице представке
Одлуком Окружног суда укинута су родитељска овлашћења подноситељици представке и за старатеља њеном дјетету именован је Специјализовани институт за заштиту младих. Подноситељица представке поднијела је жалбу Апелационом суду. У жалби је, између осталог, навела да закључак суда да она не може да преузме одговорност за бригу о свом дјетету није поткријепљен, да није било одговарајућег испитивања њених родитељских способности те да је једини разлог за укидање родитељског права био истек „прихватљивог времена“. У одговору на жалбу Одбор за заштиту младих (у даљњем тексту: Одбор) навео је да је „прихватљиво вријеме“ истекло истичући да је дијете боравило у хранитељској породици од октобра 2015. године. Такође је навео да је подноситељици представке дата прилика да изради план који би јој омогућио да се поново брине о дјетету, али да су тај план надлежни органи и судови оцијенили неадекватним. Одбор је даље навео да су надлежни органи тврдили да су налози за надзор и збрињавање требали да буду привремене природе. Међутим, дијете је у хранитељској породици живјело толико дуго да је код њих „створило свој дом“. Како је Одбор даље истакао, надлежни органи су такође тврдили да је престанак родитељског права мајке био неопходан како би се омогућила безбједна будућност дјетета.
Одлуком Апелационог суда одбијена је жалба подноситељице представке. Апелациони суд је сматрао да, с обзиром на то да је „прихватљиво вријеме“ истекло, питање да ли ће подноситељица представке бити способна да се брине о дјетету више није захтијевало одговор, те да је суд примијетио да мајка није искористила прилике које су јој пружене на вријеме. Због тог разлога одбијен је њен захтјев за издавање налога за независну стручну процјену према Закону о парничном поступку. Како би се даље жалила на ту одлуку, подноситељица представке контактирала је адвоката специјализованог за касациони поступак и тражила мишљење о својим шансама да успјешно поднесе жалбу Врховном суду. Након што је испитао могуће разлоге за жалбу, адвокат је закључио да нема изгледа да ће жалба по правним питањима бити успјешна. Подноситељица представке није поднијела жалбу Врховном суду.
Подноситељица представке се жали да укидање њеног родитељског права без испитивања њених родитељских способности, засновано искључиво на аргументу да њено дијете добро напредује у хранитељској породици, представља кршење члана 8 Конвенције.
Оцјена Европског суда
Европски суд је указао да се конкретан случај, у суштини, тиче начина на који су домаће власти, укључујући и судове, балансирале супротстављене интересе. Одлука Окружног суда о укидању родитељског права подноситељици представке, као и оцјена Апелационог суда којом је потврђена та одлука у великој су мјери засноване на извјештају Одбора и налазима које су судови донијели у поступку надзора и старања.
Европски суд је навео да је Окружни суд у одлуци којом је укинуо родитељско право подноситељици представке дао значајну тежину чињеници да је дијете рањиво и да му је потребна стабилност. Међутим, ни одлука суда ни извјештаји Одбора нису садржавали дубљу анализу природе те рањивости, иако су, с обзиром на озбиљност проблема, власти требале детаљније процијенити рањивост дјетета током поступка.
Европски суд је истакао да је захтјев Одбора за престанак родитељског права подноситељице представке поднесен након мање од годину и по након датума откадa је дијете узето на старање. Даље, из одлуке Апелационог суда слиједи да је до дана доношења те одлуке, односно мање од годину дана након што је дијете узето на старатељство, већ било утврђено да циљ више није поновно спајање породице јер је истекло „прихватљиво вријеме“. Оправдање за истек „прихватљивог времена“ је у овом случају било засновано углавном на томе да подноситељица представке као мајка не сарађује.
Без обзира на чињеницу да је током поступка збрињавања подноситељици представке дата прилика да поднесе алтернативни план за испитивање њених родитељских способности, чини се да су сви практични покушаји да се ради на томе да се дијете поново споји с подноситељицом представке заустављени већ до фебруара 2016. године, дакле само четири мјесеца након што је дијете узето на старање.
Европски суд је даље навео да је Апелациони суд сматрао да с обзиром на то да је „прихватљиво вријеме“ истекло, питање да ли ће подноситељица представке бити способна да се брине о дјетету више није захтијевало одговор те да је суд примијетио да мајка није искористила прилике које су јој пружене на вријеме. Због тог разлога одбијен је њен захтјев за издавање налога за независну стручну процјену према Закону о парничном поступку.
Европски суд је такође указао да је подноситељица представке неколико пута пропустила да правилно сарађује с надлежним органима и да није пристала да буде примљена на клинику. То је заиста ометало напредак испитивања њених родитељских способности и није користило њеном предмету или ситуацији њене кћерке. Међутим, у списима предмета нема назнака да подноситељица представке, која је и сама била рањива особа и која је очигледно изгубила повјерење у породичног старатеља, није била отворена за друге опције таквог испитивања. Штавише, извјештаји Одбора указују на то да је постојала веза између подноситељице представке и њеног дјетета, да се она бринула о њој и да је према њој показивала наклоност.
Европски суд је истакао да умјесто да озбиљно размотре могућност поновног спајања дјетета с подноситељицом представке, надлежни органи и судови који су разматрали њихове пријаве одустали су од спајања породице као крајњег циља у врло раној фази, без одговарајуће процјене родитељских способности подноситељице представке и без адекватног образложења због чега поновно спајање више није у складу с најбољим интересима дјетета.
Европски суд је закључио да у току поступка који је довео до одлуке о престанку родитељског права подноситељице представке није дат довољан значај заштити породичног живота подноситељице представке и њеног дјетета, због чега је дошло до повреде права из члана 8 Конвенције.
