Привремено одузимање имовине подноситељице представке, која је заједничка својина ње и њеног супруга, наложено у контексту кривичног поступка против њеног супруга ради накнаде штете узроковане кривичним дјелима повезаним с корупцијом која су предмет истраге • Постигнута је правична равнотежа између супротстављених интереса • Нема повреде члана 1. Протокола број 1

Чињенице и наводи подноситељице представке

У оквиру кривичне истраге 2015. године коју је покренула Национална дирекција за борбу против корупције супруг подноситељице представке оптужен је за више кривичних дјела, укључујући и прање новца, која је починио у својству адвоката. Тужилац је наредио одузимање одређене имовине која је у заједничкој својини подноситељице представке и њеног супруга. Налог за запљену издат је у односу на цјелокупне непокретности, а у земљишну књигу уписана је забиљежба о хипотеци. Предметна имовина је у међувремену остала у посједу подноситељице представке и њеног супруга, али се није смјела продавати.

Подноситељица представке и њен супруг су изјавили жалбу против те наредбе, тврдећи да је одузимање њихове заједничке имовине било незаконито јер се у датим околностима може одузети само имовина осумњиченог, те да је одузимање требало наложити само у односу на удио од 1/2 који је припадао супругу подноситељице представке на сваком од тих добара. Апелациони суд у Брашову је 23. фебруара 2016. године донио коначну одлуку којом је утврдио да је налог за одузимање имовине био законит и оправдан у односу на сву предметну имовину. Мјера привременог одузимања је укинута 2020. године, а 2021. године супруг подноситељице представке је правоснажно ослобођен. Грађански поступак који је покренула подноситељица представке је одбачен као недопуштен.

Посебно се позивајући на члан 1. Протокола број 1 (заштита имовине), подноситељица представке се жали, између осталог, да је одузимање њене имовине било несразмјерно и да јој је наметнуло прекомјеран терет због трајања наведене мјере, уз одсуство било какве судске контроле њене нужности и сразмјерности.

Оцјена Европског суда

Европски суд је подсјетио да одузимање имовине током кривичног поступка у принципу представља мјеру која подразумијева привремено ограничење њене употребе и не укључује пријенос својине. Дакле, ради се о мјери која подразумијева контролу употребе имовине, те се такав приступ мора примијенити и у конкретном предмету. Таква мјера мора бити у складу са захтјевима из члана 1. Протокола број 1.

Имајући у виду приговоре које је изнијела подноситељица представке, Европски суд је сматрао да питање на које треба одговорити јесте да ли је одузимање имовине, с обзиром на трајање те мјере, било пропорционално циљу којем се тежило.

Примјењујући наведене принципе на конкретан предмет, Европски суд је прво размотрио трајање мјере, а затим и заштитне механизме који су подноситељици представке били на располагању.

У конкретном предмету, укупно трајање мјере је износило приближно пет година и пет мјесеци, што се, имајући у виду да је мјера усвојена током сложене истраге у предмету који се односио на тешка кривична дјела и бројне осумњичене, укључујући и јавне функционере, према оцјени Европског суда, не може аутоматски сматрати прекомјерним.

Што се тиче могућности судске контроле, Европски суд је најприје констатовао да је домаћи правни оквир омогућавао подноситељици представке да оспори налог о одузимању имовине у року од три дана од његовог доношења, што је она и искористила. Апелациони суд у Брашову је размотрио њене наводе, извршио оцјену законитости и пропорционалности мјере у тренутку њеног доношења и одлучио да је тужиочев налог о одузимању имовине био у складу са законом, при чему Европски суд сматра да је домаћи суд навео релевантне и довољне разлоге за своју одлуку. Сходно томе, нужност и пропорционалност мјере биле су предмет адекватне судске контроле непосредно након њеног доношења.

Што се тиче утицаја мјере одузимања на подноситељицу представке, Европски суд је констатовао да је већ утврдио да трајање те мјере није било прекомјерно с обзиром на сложеност кривичног поступка. Штавише, током трајања мјере подноситељица представке је задржала посјед над одузетом имовином и није јој била ускраћена могућност њеног коришћења. Стога, Европски суд сматра утврђеним да су домаћи органи предузели мање рестриктивне мјере у погледу имовине подноситељице представке те да у главном кривичном поступку није било непотребног одуговлачења.

Европски суд је такође указао да, иако правни оквир примјењив у овом предмету није изричито предвиђао могућност да лице у положају подноситељице представке стекне статус странке у кривичном поступку, из списа предмета не произлази да је супруг позвао подноситељицу представке као свједока у кривичном поступку, нити да је подноситељица представке (која је такође била адвокат) покушала да буде саслушана у том поступку.

Коначно, што се тиче заштитних механизама које пружа домаћи правни оквир, Европски суд је напоменуо да би се, у случају да се одузета имовина на крају искористи за намирење штете причињене држави (што се у овом предмету није догодило), примијенио члан 818. Закона о парничном поступку, који је изричито забрањивао извршење мјере која се односи на имовину у заједничкој својини прије њене диобе, тако да удио подноситељице представке не би био погођен.

Узимајући у обзир наведена разматрања и привремену природу одузимања имовине подноситељице представке, чињеницу да је имовина остала у њеном посједу, доступност судског преиспитивања и додатне заштитне мјере предвиђене домаћим правним оквиром, те имајући у виду сложеност кривичног поступка, Европски суд је закључио да подноситељица представке није била изложена прекомјерном терету и да су домаћи органи одржали „правичну равнотежу“ између заштите права подноситељице представке на имовину и захтјева општег интереса.

Сходно томе, Европски суд је закључио да није дошло до повреде члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију.