Сафаров против Азербејџана (број 885/12, 1. септембар 2022. године)

Пропуст домаћих судова да дају разлоге за одбијање тужбе за повреду ауторских права против приватне стране која је објавила дигиталну верзију књиге подносиоца представке на својој интернет страници без овлашћења или плаћања накнаде • Повреда члана 1 Протокола број 1 уз Конвенцију

Чињенице и наводи подносиоца представке

Подносилац представке је аутор књиге „Промјене у етничком саставу народа губерније Иреван у деветнаестом и двадесетом вијеку“, која је објављена 2009. године. Невладина организација младих „Irali Public Union“ (у даљњем тексту: организација „Irali“) објавила је 2010. године дигиталну верзију књиге на својој интернет страници.

Подносилац представке је сазнао за објављивање своје књиге. На интернет страници је наведено да је књига била преузета 417 пута. Организација „Irali“ је уклонила књигу на захтјев подносиоца представке, који је након тога поднио грађанску тужбу суду. Позивајући се, између осталог, на Закон о ауторским и сродним правима (у даљњем тексту: Закон о ауторским правима), подносилац представке се жалио да је организација „Irali“ репродуковала дигиталну верзију његове књиге и објавила је на својој интернет страници без његовог одобрења или плаћања било какве накнаде.

Првостепени суд је одбио тврдње подносиоца представке позивајући се углавном на члан 18.1 Закона о ауторским правима, те истичући да је књига уклоњена с интернет странице на захтјев подносиоца представке и да подносилац представке није доказао да је претрпио материјалну или нематеријалну штету. Другостепени суд је потврдио пресуду првостепеног суда.

Врховни суд је одбио касациону жалбу подносиоца представке наглашавајући да је подносилац представке објављивањем своје књиге и стављањем на располагање њених примјерака путем продаје искористио своје право да представи свој рад, те да је циљ који је организација „Irali“ жељела постићи објављивањем књиге био да се пруже информације о историји Азербејџана.

Позивајући се на члан 1 Протокола број 1 уз Конвенцију, подносилац представке се жалио на пропуст државе да заштити његове интересе интелектуалне својине у вези с кршењем његових ауторских права због незаконитог умножавања и online објављивања његове књиге.

Оцјена Европског суда

Европски суд је истакао да су репродукција књиге подносиоца представке и њено објављивање на интернету, без његовог пристанка, утицали на његово право на мирно уживање имовине. Европски суд је подсјетио да држава има позитивну обавезу да предузме неопходне мјере за заштиту права на имовину, посебно када постоји директна веза између мјера које подносилац представке може легитимно очекивати од власти и његовог ефективног уживања имовине, чак и у случајевима који укључују парницу између приватних страна.

Европски суд је даље примијетио да подносилац представке није тврдио да права аутора нису била довољно заштићена азербејџанским законом, већ да су судови у његовом случају незаконито и произвољно примијенили постојећи закон. Према домаћем закону, као опште правило, било је потребно одобрење аутора и плаћање накнаде да би се користио рад. Међутим, домаћи судови су оправдали поступке организације „Irali“ позивајући се на неколико чланова Закона о ауторским правима који су предвиђали изузетке од општег правила да је за репродукцију потребно ауторово одобрење. Подносилац представке је, међутим, тврдио да се у околностима његовог случаја не може примијенити ниједан од изузетака.

Европски суд је посебно нагласио да је чланом 17.1 Закона о ауторским правима прописано да је било дозвољено да физичко лице, без сагласности аутора или плаћања ауторске накнаде, умножи један примјерак законито објављеног дјела искључиво у личне сврхе. Међутим, организација „Irali“ је била правно лице и књигу подносиоца представке није користила „искључиво у личне сврхе“, већ ју је на интернету учинила доступном неограниченом броју читалаца. Поред тога, према члану 17.2 Закона о ауторским правима, наведена одредба се није односила на репродукцију књига у цијелости, а домаћи судови ни у једној фази поступка нису утврдили да књига подносиоца представке није репродукована у цијелости.

Према члану 18 Закона о ауторским правима, библиотекама, архивима и образовним установама било је дозвољено да у одређеним случајевима неовлашћено умножавају дјела. Подносилац представке је у својој жалби пред домаћим судовима тврдио да организација „Irali“ не припада ниједној од тих категорија. Иако Врховни суд није експлицитно образложио тај аргумент, примијетио је да је књига подносиоца представке објављена у дијелу интернет странице под називом Библиотека и да је сврха била да пружи информације о историји Азербејџана.

Европски суд је закључио да иако је недостатак било какве комерцијалне сврхе био релевантан за примјену члана 18 Закона о ауторским правима, то није био једини елеменат који је требало узети у обзир. Домаћи судови су пропустили да наведу који конкретни случај предвиђен подставовима (а) и (б) члана 18 Закона о ауторским правима може оправдати умножавање књиге подносиоца представке без његовог одобрења. Према мишљењу Европског суда, с обзиром на то да је организација „Irali“ књигу подносиоца представке поставила на интернет и тиме је, потпуно бесплатно, учинила доступном свима, а не само посјетиоцима зграде библиотеке, било је потребно детаљно образложење судова како би се оправдала примјена члана 18 на предмет подносиоца представке.

Што се тиче члана 15.3 Закона о ауторским правима, на који се позива Врховни суд, Европски суд је примијетио да се та одредба односи на правило исцрпљивања права на дистрибуцију. Иако је подносилац представке објавио своју књигу и иако су и одштампани примјерци били доступни на тржишту књига, ништа не указује на то да је он икада одобрио њено умножавање и представљање јавности у дигиталном облику. Врховни суд није објаснио зашто је ову одредбу сматрао релевантном за околности овог случаја у којем се спор није тицао дистрибуције законито објављених примјерака књиге подносиоца представке, већ њене репродукције у новом, дигиталном облику и њеног online објављивања без његовог пристанка.

Европски суд је закључио да су домаћи судови пропустили да наведу разлоге којим би поткријепили став да одредбе Закона о ауторским правима, на које су се позвали, могу представљати правни основ за конкретну ситуацију, те да тужена држава стога није испунила своју позитивну обавезу према члану 1 Протокола број 1 да заштити интелектуалну својину, посебно примјеном ефикасних корективних мјера. Утврдио је да је дошло до повреде члана 1 Протокола број 1 уз Конвенцију.