Ефикасна истрага • Слобода вјероисповијести • Позитивне обавезе • Дискриминација • Застара • Прекид поступка • Вјерска мржња • Повреда члана 3. у вези са чланом 14. Европске конвенције • Повреда члана 9. у вези са чланом 14. Европске конвенције
Чињенице и наводи подносилаца представке
Подносиоце представке је 15. марта 2016. године, у вријеме када су посјећивали куће у име Јеховиних свједока, физички напао С., нанијевши им том приликом тјелесне озљеде.
Подносиоци представке су поднијели формалну пријаву којом су тражили покретање кривичног поступка против С. који их је напао док су пропагирали своја вјерска увјерења. С. је изјавио полицији да је мислио да се ради о преварантима јер је видио телевизијску репортажу о „преварантима“.
Током истраге која је услиједила једна од свједокиња је, између осталог, изјавила да је од комшија чула да је С. напао двије жене које су дијелиле вјерску литературу и да ју је С. замолио да истражиоцу каже да су подносиоци представке преваранти.
С. је оптужен за „наношење лакших повреда које су проузроковале краткотрајно оштећење здравља“ и за „наношење повреда средње тежине“. Подносиоци представке су тражили да се оптужбе измијене и да се дјело преквалификује у дјело мотивисано вјерским предрасудама. Истражилац и тужилац су одбили захтјев.
Окружни суд у Чугуивском (првостепени суд) донио је 11. октобра 2016. године осуђујућу пресуду против С. изрекавши му казну затвора у трајању од двије године.
Првостепени суд је у образложењу пресуде, између осталог, навео да током истраге и суђења нису прикупљени докази који би показали да је С. починио напад на основу вјерске нетрпељивости.
Подносиоци представке су изјавили жалбу тражећи да се донесе одлука којом ће се оптужени сматрати кривично одговорним за кривично дјело вјерске нетрпељивости.
Регионални апелациони суд у Харкову је 27. јула 2017. године поништио осуђујућу пресуду и вратио предмет на поновно суђење. Поновно суђење је започело 9. октобра 2017. године. У периоду од 2018. до 2020. године предмет је у више наврата додјељиван новим судијама (због пензионисања и болести судија). На суђењима од 2. октобра 2019. године и 19. јануара 2021. године поново су, у складу с домаћим правом, испитани сви докази, као и искази бројних свједока.
Суд је, на захтјев С., 22. марта 2021. године обуставио поступак због застарјелости од пет година. Суд је навео да, иако је С. пропустио судско рочиште од 10. марта 2021. године, не може се сматрати да је избјегавао суђење будући да је од 9. до 17. марта 2021. године био хоспитализован, те због тога ток законског застарног рока није суспендован. Суд није испитао грађанску тужбу подносилаца представке сматрајући да се она може одобрити само ако С. буде осуђен, што није био случај.
Подносиоци представке су се жалили изнова оспоравајући одбијање преквалификације кривичног дјела, те су тврдили да је С. пропустио судско рочиште без оправдања јер хипертензија, због које је наводно био хоспитализован, није захтијевала хоспитализацију. Подносиоци представке су такође тврдили да је суд морао испитати грађанску тужбу у меритуму упркос обустављању поступка.
Апелациони суд у Харкову је потврдио одлуку о обустављању поступка.
Позивајући се на чл. 3, 9, 13. и 14. Европске конвенције, подносиоци представке су се пред Европским судом жалили због пропуста домаћих власти да спроведу ефикасну истрагу о нападу на њих, за који су тврдили да је био мотивисан вјерским предрасудама.
Одлука Европског суда
а) Члан 3. у вези са чланом 14. Европске конвенције
Европски суд је навео да је случај подносилаца представке био прилично једноставан с обзиром на то да је С. на самом почетку поступка признао напад на њих, те да су саслушани многи свједоци који су свједочили да је С. и у другим приликама показивао непријатељство мотивисано религијом. Ипак, према мишљењу Европског суда, власти су одуговлачиле поступак до те мјере да су дозволиле да истекне застарни рок. Европски суд је нагласио да се сврха пружања ефикасне заштите од злостављања не може постићи када се кривични поступак обустави због чињенице да је кривично гоњење застарјело као резултат недостатака у поступању надлежних државних органа.
Европски суд је нагласио да власти нису образложиле своју одлуку да не покрећу кривично гоњење за насиље мотивисано религијом, осим што су уопштено навеле да недостају конкретни докази о вјерском мотиву. Према мишљењу Европског суда, домаћи судови нису образложили ни зашто су преферирали исказ С. у односу на исказ подносилаца представке, посебно имајући у виду да се изјава С. могла посматрати с посебном сумњом с обзиром на то да у спису постоје назнаке да је покушао да утиче на свједоке како би подржао тај исказ.
Европски суд је утврдио да домаће власти нису на одговарајући начин испитале основане наводе о вјерском мотиву насиља. При томе су, према мишљењу Европског суда, неприхватљиво користиле општу формулацију о „изненадном појављивању непријатељства“ и нису размотриле могућност постојања комбинованог мотива, односно истовременог утицаја ситуацијских околности и предрасуде према припадности жртве одређеној групи. Стога је Европски суд утврдио повреду члана 3. у вези са чланом 14. Европске конвенције.
б) Члан 9. у вези са чланом 14. Европске конвенције
Подносиоци представке су се жалили да је неспровођење дјелотворне истраге о могућем вјерском мотиву напада представљало кршење члана 9. у вези са чланом 14. Европске конвенције.
Европски суд је утврдио да су активности подносилаца представке, које се односе на ширење доктрине и литературе Јеховиних свједока, обухваћене заштитом члана 9. Европске конвенције будући да се њиме штити и преношење информација о одређеним вјерским увјерењима другима.
Европски суд је навео да су у околностима конкретног случаја постојале prima facie индикације да је напад на подносиоце представке био мотивисан њиховом религијом и њиховим вјерским дјеловањем, те да је стога држава имала позитивну обавезу да, у складу са чланом 9. Европске конвенције, предузме одговарајуће мјере ради њихове заштите. Према судској пракси Европског суда, та обавеза је подразумијевала спровођење брзе и дјелотворне истраге која је могла да разјасни могући мотив мржње иза напада.
Наведени разлози били су довољни Европском суду да утврди да тужена држава није испунила своје позитивне обавезе те је утврдио да је дошло до повреде члана 9. у вези са чланом 14. Европске конвенције.
