Кривична осуда подносиоца представке и казна затвора од шест мјесеци због увреде и клевете два приватна лица путем његових објава на интернет блогу • Спорне објаве садржавале су озбиљан увредљив језик који је појединце приказивао изузетно негативно, узрокујући им патњу, и представљале су континуирано узнемиравање • Спорне објаве сачињене у личном својству ван обављања било какве новинарске активности нису допринијеле никаквој јавној дебати и биле су доступне великом броју људи • Изрицање безусловне затворске казне као изузетне мјере у специфичним околностима случаја није претјерано или несразмјерно • Нема кршења члана 10. Европске конвенције
Чињенице и наводи подносиоца представке
Предмет се односи на кривични поступак вођен против подносиоца представке због кривичних дјела увреде и клевете након што је на свом блогу објавио увредљиве текстове о двоје новинара. Конкретно, подносилац представке је В. В. назвао „педером“, „хомосексуалцем“, „љубитељем гејева“, „штакором“, „гнојном раном“, „перверзњаком“, „пијанцем“, „злостављачем кућних љубимаца“, „варалицом“, „старим лоповом“, „најпрљавијим издајицом“, „олошем“, „одвратним олошем“, „уплашеном ласицом“, „уплашеним слугом“, „старцем надутим од таблета“, „аутсајдером“, „зоофилом“ који „има два пса да лижу крему с његовог [...]“, те „puffom“ (зујалица), „агресивним педером“ итд. Такође је тврдио да га је В. В. присилио на сексуални однос и пипкао га, те да је злостављао псе. Подносилац представке је описао Ш. П. као „ону курву из Залога“, „праву Мата Хари“ и „мањом од говна“. Изјавио је да је „испразнила многа мушка јаја“, да је имала „примат медијске курве“ и да је била „идиотска безобразна кучка“, „дркаџијка“ и „проститутка“.
В. В. и Ш. П. покренули су неколико парничних поступака против подносиоца представке. Окружни суд у Љубљани је 8. августа 2012. године донио пресуду у парничном поступку којом се подносиоцу представке забранило даљње извјештавање о В. В. на начин који га карактерише као варалицу, лажљивца и особу која је сексуално узнемиравала људе и злостављала животиње, те коришћење вулгарног језика попут „педер“, „хомо“, „гнојна рана“ и других сличних израза. Штавише, током година судови су издали неколико привремених мјера којима је подносиоцу представке наложено да престане вријеђати В. В. и Ш. П. путем својих блог постова. Упркос томе, подносилац представке је наставио да објављавјује постове о њима и на крају је у парничним поступцима кажњен с двије новчане казне од по 10.000 евра због непоштовања привремених мјера. Осим тога, у једној каснијој објави на блогу запријетио је физичким насиљем В. В. и његовом адвокату, што је постало предмет одвојеног кривичног поступка.
В. В. и Ш. П. су 8. марта 2012. године поднијели приватну кривичну тужбу против подносиоца представке због кривичних дјела увреде и клевете. Подносилац представке је проглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од шест мјесеци. Домаћи судови су оцијенили да је таква казна била једина примјерена имајући у виду дуготрајност и тежину увреда упућених новинарима, његово одбијање да плати новчане казне изречене у парничним поступцима, као и изостанак било каквог кајања.
Подносилац представке је тврдио да је изрицањем казне затвора повријеђено његово право на слободу изражавања загарантовано чланом 10. Европске конвенције.
Оцјена Европског суда
Европски суд је констатовао да се кривични поступак односио на клевету између приватних лица, при чему су увредљиве изјаве изнесене јавно путем личног интернет блога, у личном својству и ван оквира било какве новинарске дјелатности. Такође, иако су В. В. и Ш. П. били новинари, они нису били јавне личности, а увреде којима су били изложени нису биле повезане с њиховим професионалним активностима.
Европски суд се сложио с оцјеном домаћих судова да изјаве подносиоца представке, које су већим дијелом садржавале вулгаран и увредљив језик, нису допринијеле никаквој јавној расправи, да нису биле изазване понашањем В. В. или Ш. П. те да су представљале континуирано узнемиравање. Истовремено, биле су доступне прилично великом броју људи. Наиме, блог подносиоца представке имао је више од 35.000 пратилаца и објаве су даље ширили други медији.
Европски суд је поновио да примјена кривичноправних санкција у предметима клевете сама по себи није несразмјерна. При томе, казна затвора у овом контексту остаје изузетна мјера, која је у складу са чланом 10. Европске конвенције само онда када су друга основна права озбиљно повријеђена. У конкретном случају подносилац представке осуђен је на шест мјесеци затвора јер су домаћи судови закључили да га ниједна друга санкција не би одвратила од наставка вријеђања В. В. и Ш. П. имајући у виду да новчане казне изречене у неколико претходних парничних поступака нису одвратиле подносиоца представке од даљњих објава. Штавише, изричито је изјавио да неће престати да објављивјује садржаје о В. В. и Ш. П. нити ће платити изречене новчане казне. Европски суд је дао важност чињеници да је подносилац представке, чак и након доношења првостепене пресуде у кривичном поступку, имао прилику да избјегне казну затвора тако што би престао с даљњим објавама о В. В. и Ш. П., али је он то наставио да чини.
Стога, с обзиром на посебне околности овог предмета, Европски суд је сматрао да се изрицање казне затвора подносиоцу представке као изузетне мјере у контексту слободе изражавања не може сматрати претјераним нити несразмјерним легитимном циљу којем се тежило, а то је заштита угледа В. В. и Ш. П.
Европски суд је подсјетио на значај образложења које домаћи судови дају у предметима попут овог. У вези с тим, Европски суд је констатoвао да је Врховни суд истакао да је ријеч о предмету без преседана у словеначкој судској пракси која се односи на кривична дјела против части и угледа. Иако је оцијенио да блог објава подносиоца представке не ужива заштиту из члана 10. Европске конвенције, Врховни суд је такође детаљно образложио зашто ниједна друга кривична санкција не би могла да оствари сврху одвраћања нити да испуни сврху кажњавања у конкретном предмету.
Са своје стране Уставни суд је увјерљиво образложио да су домаћи судови узели у обзир све околности конкретног предмета те на одговарајући начин оправдали изрицање казне затвора подносиоцу представке као једине примјерене санкције. Имајући у виду наведено, Европски суд је сматрао да су разлози које су домаћи судови навели у прилог својим одлукама били релевантни и довољни.
Узимајући у обзир поље слободне процјене које стоји на располагању државама, као и чињеницу да су домаћи судови на правилан начин извршили одмјеравање различитих супротстављених интереса, Европски суд није видио увјерљив разлог да својом процјеном замијени процјену домаћих органа власти. Европски суд је закључио да није дошло до повреде права на слободу изражавања из члана 10. Европске конвенције.
