Ослањање домаћих судова на изјаве добијене у одсутности адвоката како би подносиоца представке осудили за покушај рушења уставног поретка и изрекли казну доживотног затвора • Пропуст домаћих судова да процијене утицај који је одсутност адвоката могла имати на права одбране или укупну правичност поступка • Пропуст да се оспорене изјаве искључе како то захтијева домаће право • Кршење члана 6 ст. 1 и 3 тачка (ц) Европске конвенције

Чињенице предмета и наводи подносиоца представке

Првостепеном пресудом подносилац представке је осуђен, између осталих кривичних дјела, за чланство у наоружаној терористичкој организацији, према члану 168 став 2 ранијег Кривичног закона, на казну затвора од 12 година и шест мјесеци. Та осуда заснована је, између осталих доказа, на предметима пронађеним код апеланта и изјавама које је дао полицији и јавном тужиоцу у одсуству адвоката. Касациони суд је поништио пресуду сматрајући да је подносилац представке починио дјело изнуде против М. Н., што треба сматрати „тешким дјелом“ почињеним у име терористичке организације. Утврдио је да то дјело испуњава материјални елеменат кривичног дјела из члана 146 ранијег Кривичног закона и закључио да дјела која се приписују подносиоцу представке, посматрана у цјелини, треба сматрати онима која доводе до тежег кривичног дјела, а то је покушај рушења уставног поретка. Након тога, првостепени суд је, слиједећи упутство Касационог суда, осудио подносиоца представке према члану 146 и изрекао му казну доживотног затвора, поново се ослањајући, између осталих доказа, на изјаве које је дао полицији и јавном тужиоцу у одсуству адвоката. Уставни суд је донио пресуду у којој је, између осталог, утврдио да није било повреде права подносиоца представке на правично суђење у вези с његовим правом на правну помоћ. Из образложења пресуде Уставног суда произлази да је вијеће Уставног суда утврдило да је право подносиоца представке на правну помоћ било ограничено у складу с релевантним законодавством које је било на снази у вријеме предметног случаја.

Подносилац представке се жали да су домаћи судови коришћењем изјава које је дао у полицији у одсуству адвоката прекршили његово право на правично суђење, гарантовано чланом 6 ст. 1 и 3 тачка (ц) Европске конвенције.

Оцјена Европског суда

Европски суд је указао на раније утврђену праксу те је анализу конкретног предмета извршио базирајући се на сљедећим питањима: (а) да ли је постојало ограничење права на приступ адвокату; (б) да ли су постојали увјерљиви разлози за ограничење; (ц) правичност поступка у цјелини.

(а) Подносиоцу представке је ускраћен приступ адвокату од 13. марта до 20. марта 1998. године као резултат законске забране прописане чланом 31 Закона број 3842. Као резултат тога, подносилац представке био је без правне помоћи када је давао изјаве полицији и јавном тужиоцу. У вези с тим, Европски суд је указао на већ утврђену праксу у случајевима против Турске у сличној ситуацији гдје је утврдио повреду члана 6 ст. 1 и 3 тачка (ц) Европске конвенције.

(б) Како Влада није тврдила да су постојали увјерљиви разлози који оправдавају ограничење права подносиоца представке на приступ адвокату, Европски суд је сходно томе сматрао да такви разлози нису постојали у конкретном случају.

(ц) У одсуству било каквих увјерљивих разлога за ограничавање права подносиоца представке на приступ адвокату док је био у полицијском притвору Европски суд је навео да мора примијенити врло строгу контролу процјене правичности, посебно с обзиром на то да су постојала законска ограничења опште и обавезне природе.

Влада је тврдила да укупна правичност суђења није бесповратно нарушена ограничењем права подносиоца представке на приступ адвокату током фазе прије суђења. У вези с тим, Европски суд прво примјећује да ни суд првог степена ни Касациони суд нису извршили никакву процјену утицаја који је процедурални недостатак (одсуство адвоката) могао имати на права одбране или на укупну правичност поступка. Суд даље примјећује да члан 148 став 4 Закона о кривичном поступку Турске (члан 247 претходног Закона о кривичном поступку) изричито предвиђа да изјава узета у одсуству адвоката не може бити основ за осуду, осим ако осумњичени или оптужени не потврди ту изјаву пред судијом или судом. Супротно тврдњи Владе, Уставни суд приликом оцјењивања жалбе подносиоца представке није примијенио принципе утврђене у судској пракси Европског суда, посебно у предметима Salduz, Ibrahim и други и Beuze, а све те пресуде су донесене прије доношења одлуке у случају подносиоца представке. Умјесто да се придржава стандарда утврђених у тим предметима, Уставни суд је закључио да изјава подносиоца представке дата у одсуству адвоката не представља једини нити одлучујући основ за његову осуду.

Европски суд је указао да кључни елеменат кривичног дјела за које је подносилац представке на крају осуђен (покушај рушења уставног поретка) зависи од дјела изнуде за које је утврђено да га је починио тражећи новац од одређених власника предузећа у име комунистичке партије. На основу тога, докази пронађени у посједу подносиоца представке приликом његовог хапшења не могу исправити процедурални недостатак утврђен у том случају с циљем обезбјеђивања укупне правичности кривичног поступка.

Сходно томе, Европски суд је закључио да је изјава добијена од подносиоца представке у одсуству адвоката имала значајну доказну вриједност јер је властима пружила објашњење о томе шта се догодило. Такође, чини се да је уоквирила процес прикупљања доказа у кривичном поступку против подносиоца представке. Као резултат тога, ни идентификација подносиоца представке од неких власника предузећа током суђења, нити одсуство било каквог знака злостављања подносиоца захтјева током његовог боравка у полицијском притвору нису могли бити довољни да обезбиједе укупну правичност поступка. Европски суд је закључио да је укупна правичност кривичног поступка против подносиоца представке бесповратно нарушена законским ограничењем његовог права на приступ адвокату и накнадним коришћењем његових изјава у одсуству адвоката. Утврђено је да је дошло до кршења члана 6 ст. 1 и 3 тачка (ц) Европске конвенције.