Ограничење цијене горива током стања опасности проглашеног у вези с пандемијом COVID-19 • Нема кршења члана 1. Протокола број 1

Подносиоци представке су трговци горивом. Током стања опасности проглашеног у вези с пандемијом COVID-19 ступиле су на снагу уредбе Владе о одређивању цијена горива и уредбе којима су прописана детаљна правила примјене уредби. Уредбом о одређивању цијена постављена је горња граница малопродајне цијене бензина и дизел-горива по литру за период од три мјесеца. Уведена мјера накнадно је прописана Законом из 2021. године. Ограничење цијена је преиспитивано и узастопно продужавано у неколико наврата. Подносиоци представке поднијели су уставну тужбу оспоравајући уставност наведених Владиних уредби и Закона. У децембру 2022. године Уредбом Владе укинута је примјена система регулисаних цијена. Уставни суд обуставио је поступак који су покренули подносиоци представке јер оспорене одредбе више нису на снази, те зато што против било којег од подносилаца представке нису предузете никакве мјере нити покренути поступци у вези с примјеном тих одредби.

Подносиоци представке се жале да је ограничавање цијена горива прекршило њихова имовинска права загарантована чланом 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

Оцјена Европског суда

Европски суд је сматрао да оспорену мјеру ограничења малопродајних цијена за одређена основна горива треба испитати у складу с другим ставом члана 1. Протокола број 1 који, између осталог, дозвољава државама да контролишу коришћење имовине у складу с општим интересом.

(а) Постојање мијешања

Европски суд је истакао да је наметање ограничења цијена на одређена основна горива представљало јасно мијешање у економску слободу подносилаца представке и њихово право на мирно уживање имовине јер их је лишило могућности прилагођавања цијена у складу с тржишном динамиком.

(б) Законитост и јавни интерес

Европски суд је прихватио да, иако изузетне, мјере којима се регулишу тржишне цијене горива ради борбе против инфлације нису неуобичајене. Европски суд је прихватио да је оспорена мјера, која је била привремене природе и усвојена током тешке економске ситуације и проглашеног стања опасности, била у јавном интересу у смислу члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

Европски суд је даље примијетио да је оспорена мјера уведена Владиним уредбама, а затим прописана Законом. Што се тиче тврдње подносилаца представке да је законодавство било непредвидиво и да им практично није дало времена за припрему, Европски суд је прихватио објашњење Владе да је мјера била хитна и да је издата током стања опасности и економске кризе у развоју. Штавише, подносиоци представке нису тврдили да је наметнута мјера захтијевала било какве посебне припреме будући да их је само спријечила да повећају цијене горива. Европски суд је закључио да је мијешање у имовинска права подносилаца представке било прописано законом и да је тежило легитимном циљу у јавном интересу.

(ц) Пропорционалност

Притужбе подносилаца представке односе се на материјалне губитке које су претрпјели због ограничења цијена одређених врста горива током периода од око тринаест мјесеци. Према подносиоцима представке, током спорног периода тржишна цијена тих горива повремено је достизала 733 HUF по литру Еуросупера 95 и 725 HUF по литру дизел-горива. Европски суд је прихватио да су, као трговци горивом, многи од подносилаца представке могли претрпјети одређене материјалне губитке, иако је обим тих губитака остао прилично нејасан. Европски суд је примијетио да петнаест компанија (подносиоци представке) није пред судом тражило никакву правичну накнаду за материјалне губитке претрпљене током периода у којем је оспорени закон био на снази. Што се тиче остале тридесет и три компаније (подносиоци представке), Европски суд је констатовао да ниједна од њих није тврдила да је оспорена мјера тако драстично утицала на њихово пословање да су морале престати с радом или да су на неки други начин остале трајно онемогућене да обављају своје привредне дјелатности.

Европски суд је даље примијетио да је мјера којом се регулише тржишна цијена одређених врста горива била строго привремене природе, да је била на снази око тринаест мјесеци и да је редовно преиспитивана и мијењана када и како се сматрало потребним. У том смислу, Европски суд је истакао да се од јула 2022. године максимална цијена на коју се притужба односила примјењивала само на возила у својини физичких лица с мађарским регистарским таблицама, што је морало барем до одређене мјере ублажити ефекат мјере на компаније (подносиоци представке). Штавише, мјера на коју се притужба односи није резултирала трајном промјеном тржишних услова предметне робе. С обзиром на наведено, Европски суд је сматрао да је оспорено мијешање у право подносилаца представке на мирно уживање њихове имовине стога било ограничено и временски и квантитативно.

Европски суд је даље истакао да је држава увела различите мјере компензације (пореске олакшице и повољне кредите) за трговце горивом који су били у истој ситуацији као и подносиоци представке. Неколико подносилаца представке признало је да су имали користи од таквих мјера. Међутим, тврдили су да уведене мјере компензације нису у потпуности надокнадиле губитке или да су се састојале од повољних кредита које су корисници на крају морали да врате држави. Подносиоци представке су даље тврдили да оспорена мјера није била дјелотворна и да стога није била неопходна у демократском друштву. Европски суд је истакао да је законодавац у неколико наврата преиспитао оспорену мјеру и на крају укинуо ограничење цијена када је сматрао да наведена мјера више не слиједи легитимни циљ због којег је уведена. С обзиром на те околности, Европски суд је истакао да није на њему да одлучује да ли је мјера била успјешна или да ли су се могле усвојити боље алтернативне мјере како би се смањила инфлација и превазишла економска криза у предметном времену јер та питања спадају у поље процјене државе. Коначно, истина је да је, поред ограничења цијена основних горива, оспорени закон предвиђао могуће затварање било које бензинске пумпе која није била у могућности да снабдијева двјема врстама горива у одређеним временским периодима, као и новчане казне за оне који нису поштовали друге одредбе Владиних уредби. Међутим, Европски суд није могао а да не примијети да ниједан од подносилаца представке није тврдио да је икада био подвргнут таквим мјерама и стога се не може жалити на несразмјерност таквих мјера у апстрактном смислу.

(д) Закључак

Европски суд је закључио да је мијешање у имовинска права подносилаца представке било прописано законом, тежило легитимном циљу у јавном интересу и било сразмјерно у датим околностима. Оспорена мјера је била привремена и циљана, усвојена као одговор на економску и јавноздравствену кризу, те је била праћена компензационим механизмима. Наведени фактори указују на то да мјера није била очигледно без разумног основа. Подносиоци представке такође нису доказали да су као резултат тога сносили несразмјеран или претјеран терет. Представка је одбачена као очигледно неоснована у складу са чланом 35. став 3. тачка а) и став 4. Европске конвенције.