Насков и остали против Републике Сјеверне Македоније (бр. 31620/15, 34859/15 и 14659/16, 12. децембар 2023. године)

Укидање proprio motu правоснажног налога за реституцију имовине због правне и чињеничне немогућности извршења налога која се огледа у томе да су трећа лица у међувремену изградила објекте на спорном земљишту • Кршење члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију

Чињенице

Подносиоци представке су десет држављана Републике Сјеверне Македоније.

Током 1950-их од правних предника подносилаца представке (Б. Н. и С. Н.) експроприсане су двије пољопривредне парцеле и исплаћена им је накнада. Домаћи судови су 2001. године прогласили подносиоце представке насљедницима Б. Н. и С. Н.

У децембру 2001. године подносиоци представке су поднијели захтјев за реституцију Комисији за реституцију тражећи поврат експроприсаних парцела. Комисија за реституцију је у јуну 2002. године дјелимично уважила тужбени захтјев вративши одређене дијелове парцела. Указала је, између осталог, на члан Закона о реституцији који прописује да се имовином која је предмет поврата не може располагати након ступања на снагу Закона, те стога сматра да се предметно земљиште може вратити јер су грађевинске дозволе на спорном земљишту издате након ступања на снагу Закона о реституцији и његових измјена, а грађевински радови на спорним парцелама почели су након подношења захтјева за реституцију. Налог за реституцију постао је коначан у јулу 2002. године и подносиоци представке су на основу њега укњижили своја имовинска права. У септембру 2002. године затражили су улазак у посјед имовине.

Врховни суд је у новембру 2004. године донио одлуку којом се спорни дијелови парцела враћају подносиоцима представке јер су ди дијелови били неизграђени када је Закон о реституцији ступио на снагу, а такви су остали и након подношења захтјева за поврат.

Услиједили су даљњи поступци који су довели до поништења налога за реституцију из 2002. године. То је учињено 2012. године одлуком Комисије за реституцију која је, између осталог, констатовала да је након извршеног увиђаја и покушаја извршења налога за реституцију утврдила да су дијелови парцеле заузети јавном улицом, бензинском пумпом и пословним просторима за које је постојала уредна документација, те да се ти дијелови земљишта стога не могу вратити. У поступку по жалби Високи управни суд је 2014. године укинуо ову одлуку Комисије. Овај суд је, између осталог, јасно истакао да је стање предметног земљишта промијењено током поступка поврата на основу грађевинских дозвола и техничке документације која никада није одузета.

Комисија за реституцију је 2014. године поново прогласила налог за реституцију из 2002. године дјелимично ништавим. Ову одлуку је 2015. године потврдио Виши управни суд закључивши да је спорни дио налога законски и фактички неизвршив.

Наводи подносилаца представке

Подносиоци представке су се жалили да је поништењем proprio motu коначног налога за реституцију, којим им је додијељена својина над земљиштем на којем су изграђени бензинска пумпа и пословни простор, повријеђена њихова права загарантована чланом 1 Протокола број 1 уз Конвенцију.

Оцјена Европског суда

Европски суд је истакао да су захтјеви за реституцију, упркос управном извршном поступку који је покренут након што су на земљишту изграђени приватни објекти, процјењивани на основу статуса земљишта у моменту подношења захтјева. Према мишљењу Европског суда, само постојање грађевинске дозволе прије захтјева за реституцију било је ирелевантно. Даље је истакао да је одлука Комисије за реституцију из 2014. године била у супротности с ранијим пресудама управних судова и Врховног суда и није била предвидива за подносиоце представке који су разумно могли да очекују да ће им у поступку управног извршења коначно бити враћено земљиште. Европски суд је посебно истакао да је Врховни управни суд својом одлуком из 2015. године потпуно занемарио своје претходно образложење не дајући разлоге за то. У вези с тим, Европски суд је поновио да његова пракса намеће дужност давања квалитетнијег образложења у случајевима одступања од претходног одлучења.

Европски суд је такође нагласио да се чињеница да су власти дозволиле да се пословни простори изграде супротно Закону о реституцији не може узети на штету подносилаца представке.

У коначници, Европски суд је закључио да је поништење коначног налога за реституцију из 2002. године, као резултат поступка који је покренут ради управног извршења, поткопало очекивања подносилаца представке да ће обавезујуће одлуке да буду извршене те их лишило могућности да дођу у посјед имовине за коју су легитимно очекивали да ће је добити. Стога је мијешање у имовинска права подносилаца представке било у супротности с принципом законитости и не може се сматрати предвидивим у складу с принципима Конвенције, те је, сходно томе, неспојиво с правом подносилаца представке на мирно уживање имовине.