Прекршајни поступак • Кажњавање за изазивање саобраћајне несреће • Приговор четвртог степена • Нема повреде члана 6. Европске конвенције
Чињенице и наводи подносиоца представке
Дана 16. јануара 2018. године дошло је до саобраћајне несреће између камиона којим је управљао подносилац представке и путничког возила којим је управљао М. Полицијски службеник Н. извршио је увиђај, фотографисао мјесто несреће, саслушао возаче и сачинио записник те скицу реконструкције несреће. Утврђено је да је М. био у тешком алкохолисаном стању те да му је раније била одузета возачка дозвола.
Против М. су вођени прекршајни поступци због вожње под утицајем алкохола и без возачке дозволе. Међутим, није био оптужен за изазивање или допринос настанку саме саобраћајне несреће. У убрзаном поступку проглашен је кривим за наведене прекршаје, а одлука је постала правоснажна.
Полиција је 15. фебруара 2018. године покренула прекршајни поступак против подносиоца представке, правног лица које је било власник возила којим је управљао М. и његовог представника. Према полицијском извјештају, подносилац представке је, заобилазећи паркирано возило с десне стране, прешао преко средишње линије у супротну траку и сударио се с возилом које је долазило из супротног смјера.
Прекршајни суд у Ваљеву је 10. јуна 2019. године прогласио подносиоца представке кривим за изазивање несреће. Подносилац представке је изјавио жалбу тврдећи да чињенице нису правилно утврђене, да његов доказни приједлог није прихваћен и да је М. саслушан без присуства његовог адвоката. Апелациони суд је укинуо пресуду и предмет вратио на поновно одлучивање због процесних пропуста.
У поновљеном поступку 28. октобра 2019. године прекршајни суд је поново прогласио подносиоца представке кривим. Подносилац представке је тврдио да је заправо М. прешао у његову траку те да због паркираног камиона није могао избјећи судар. Такође је навео да средишња линија није била видљива. Као доказ понудио је приватно наручени стручни налаз вјештака В., који је закључио да је М. одговоран за несрећу. Суд није прихватио те тврдње. Ослонио се на полицијску документацију, фотографије, скицу несреће, изјаве свједока и положај камиона након кочења. Закључио је да је подносилац представке возио супротном траком и да нема доказа да је М. прешао преко средишње линије. Суд је одбио прихватити приватно прибављени налаз вјештака и није сматрао потребним одредити ново судско вјештачење, оцијенивши да постојећи докази довољно јасно показују узрок несреће.
Апелациони суд је 10. децембра 2019. године потврдио ту одлуку. Коначно, 15. марта 2022. године Уставни суд је одбио уставну жалбу подносиоца представке закључивши да нема повреде права на правично суђење нити права на одбрану, те да није његова улога да преиспитује чињеничне закључке редовних судова.
Подносилац представке се пред Европским судом жалио да је прекршајни поступак против њега био неправичан. Осврнуо се на одбијање судова да прихвате налаз вјештака којег је ангажовао, да редовни суд није пристао да наложи форензичко вјештачење у вези с несрећом, те да Апелациони суд и Уставни суд нису дали разлоге којима оправдавају своје одлуке о одбацивању његових тужби.
Одлука Европског суда
Европски суд се није могао сложити с мишљењем подносиоца представке да је поступак у његовом случају био неспојив са захтјевима утврђеним у члану 6. Европске конвенције. Европски суд није нашао никакве назнаке да су прекршена права подносиоца представке на одбрану. Такође је истакао да му је пружена довољна прилика да изнесе свој предмет и, посебно, да оспори кредибилитет свједока, као и тачност докумената које је припремила полиција. Чињеница да није успио увјерити судове, сама по себи, није довољна да се покрене питање према члану 6. Европске конвенције.
У погледу навода подносиоца представке да су домаћи судови одбили да као доказ прихвате налаз вјештака (којег је подносилац представке приватно ангажовао), Европски суд је навео да је дискреционо право судова да се у својим налазима ослоне, између осталог, на доказе које је прикупила полиција и да налаз вјештака који је доставио подносилац представке сматрају сувишним у сврху утврђивања чињеница предмета.
Узимајући у обзир објашњење које је дао прекршајни суд о томе зашто је одбио захтјев подносиоца представке, Европски суд је нагласио да су подносилац представке и његов адвокат несумњиво могли да користе налазе вјештака како би прибавили потребне информације и припремили своју одбрану. Нису били спријечени да се ослоне на те информације како би изразили било какве могуће сумње које је подносилац представке могао да има у вези с доказима које је прикупила полиција. Такође, Европски суд је нагласио да је подносилац представке имао прилику да поднесе писану изјаву у којој ће објаснити свој став, али да је одлучио да је не искористи.
Узимајући у обзир горе наведена разматрања и минорни карактер предметног прекршаја, Европски суд је сматрао да подносилац представке није поткријепио своје наводе да је прекршајни поступак против њега био неправичан. Европски суд је закључио да одбијање судова да прихвате налаз вјештака којег је ангажовао подносилац представке није довело подносиоца представке у неповољнији положај у односу на тужилаштво, те стога није представљало повреду принципа једнакости страна у поступку. Одлуке које су донијеле домаће судске власти не могу се сматрати произвољним или очигледно неразумним. Према мишљењу Европског суда, природа жалби подносиоца представке своди се на неслагање с одлукама домаћих судова, те су усмјерене на оцјену доказа и представљају приговоре четвртог степена. Европски суд је закључио да није дошло до кршења члана 6. Европске конвенције.
