Пропуст домаћег суда, који је у коначници осудио подносиоца представке, да саслуша свједока на чије се изјаве углавном ослањао • Пропуст домаћих судова да поштују принцип непосредности • Кршење члана 6 Европске конвенције

Чињенице и наводи подносиоца представке

Јавно тужилаштво у Ерзуруму је против подносиоца представке подигло оптужницу пред Четвртим одјељењем Поротног суда у Ерзуруму (Четврто одјељење), које је имало посебну надлежност да суди за тешка кривична дјела. Један од кључних доказа на суђењу пред Четвртим одјељењем била је изјава А. Y. Каснијим измјенама Закона о кривичном поступку Четвртом одјељењу је одузета посебна надлежност, па је суђење подносиоцу представке настављено пред Другим одјељењем Поротног суда у Ерзуруму (Поротни суд у Ерзуруму).

Поротни суд у Ерзуруму је с два гласа за и једним против осудио подносиоца представке на тринаест година и шест мјесеци затвора за чланство у оружаној терористичкој организацији. Подносилац представке је једногласно ослобођен преосталих оптужби. Одлука Поротног суда базирала се углавном на изјавама А. Y. који током суђења пред тим судом није био лично саслушан. Судија који је гласао против био је уједно и једини судија који је учествовао у поступку пред Четвртим одјељењем током којег су лично саслушани А. Y и остали. У издвојеном мишљењу тај судија је навео да је подносилац представке требао бити ослобођен оптужбе с обзиром на недостатак увјерљивих доказа који ван разумне сумње показују да је починио предметно кривично дјело. Судија је сматрао да су једини такав доказ биле изјаве А. Y., које су касније повучене.

У поступку по жалби Јавног тужилаштва Касациони суд је укинуо пресуду Поротног суда у Ерзуруму у односу на подносиоца представке и предмет вратио на поновни поступак.

Предмет подносиоца представке додијељен је Поротном суду Doğubayazıt. Подносилац представке и његов адвокат затражили су да се саслуша А. Y. тврдећи да је он био кључна особа у предмету и да су га саслушале само судије суда који је у међувремену укинут. Поротни суд Doğubayazıt одбио је тај захтјев с образложењем да та околност не би имала утицаја на меритум предмета. Поротни суд Doğubayazıt прогласио је подносиоца представке кривим и осудио га на казну доживотног затвора због нарушавања јединства државе и њеног територијалног интегритета, казну затвора у трајању од шеснаест година и осам мјесеци за покушај убиства јавног функционера бомбашким нападом, те на казну затвора у трајању од четири године, два мјесеца и пет дана и новчану казну за недозвољено држање опасних материја. Поротни суд Doğubayazıt је у образложењу пресуде поновио, готово дословно, образложење које је усвојио Поротни суд у Ерзуруму, те усвојио став тог суда да ће своје утврђење заснивати на изјавама А. Y. датим полицији. Касациони суд је потврдио пресуду Поротног суда Doğubayazıt.

Позивајући се на члан 6 став 1 (право на правично суђење) Европске конвенције, подносилац представке се жали да није имао правично суђење због тога што није могао да лично испита свједока пред судом пред којим је на крају осуђен.

Оцјена Европског суда

Европски суд је, између осталог, истакао да се Поротни суд Doğubayazıt углавном ослањао на изјаве А. Y. када је коначно осудио подносиоца представке за подривање јединства државе и територијалног интегритета земље, покушај убиства јавног службеника бомбашким нападом и незаконито посједовање опасних материјала, те изрекао строгу казну. Упркос томе, нико од судија трочланог судског вијећа Поротног суда Doğubayazıt није учествовао у ранијим фазама кривичног поступка против подносиоца представке нити је саслушао исказ А. Y., чије су изјаве биле кључне за осуду подносиоца представке. Заправо, Поротни суд Doğubayazıt одбио је захтјев подносиоца представке да саслуша А. Y. с образложењем да то не би имало утицаја на меритум предмета. Европски суд није могао да прихвати Владину тврдњу да подносилац представке није поштовао законске рокове за подношење захтјева да А. Y. буде саслушан те се стога није могао сложити да је подносиоцу представке била пружена могућност да се суочи са свједоцима у присуству судије који је у коначници одлучио у предмету, што је основно образложење принципа непосредности. Стога је морао утврдити да ли постоје икакве процедуралне гаранције које би првостепеном суду ипак омогућиле да на одговарајући начин разумије доказе и аргументе. У том погледу Европски суд је изразио забринутост због чињенице да је Поротни суд Doğubayazıt у образложењу пресуде готово дословно преузео оцјену Поротног суда у Ерзуруму о кредибилитету А. Y., али је изоставио фразу „[као што је] утврђено на основу принципа непосредности“.

Европски суд је даље нагласио да се не може сматрати да су доступност транскрипата изјава А. Y. или могућност коју је подносилац представке имао да оствари основна права на одбрану били довољни да исправе недостатке утврђене у овом случају с обзиром на површну анализу изјава А. Y. коју је спровео Поротни суд Doğubayazıt.

Европски суд је истакао да је један од кључних аспеката правичног кривичног поступка могућност оптуженог да се суочи са свједоцима у присуству судије који доноси коначну одлуку, те да је принцип непосредности важна гаранција у кривичним поступцима, јер суд може донијети закључке о понашању и вјеродостојности свједока, што може имати значајне посљедице по оптуженог. Европски суд је нагласио да је наведено додатно потврђено разликама у запажањима и закључцима које су донијеле судије које су директно испитале А. Y. и оне које га нису саслушале. Наиме, прве су закључиле да подносилац представке није био кривично одговоран за бомбашки напад. С друге стране, судије Касационог суда и Поротног суда Doğubayazıt, које нису саслушале А. Y., закључиле су да је подносилац представке починио сва кривична дјела која су му стављена на терет, те да га треба прогласити кривим и изрећи му одговарајућу казну.

Европски суд је закључио да домаћи судови нису испоштовали захтјеве принципа непосредности те да је дошло до повреде члана 6 став 1 Конвенције.