Немогућност аутистичног дјетета да добије специјализовану подршку у школи током прве двије године основног школовања • Разлика у третману због инвалидитета подноситељице представке • Повреда члана 14 Европске конвенције у вези са чланом 2 Протокола број 1

Чињенице и наводи подноситељице представке

Подноситељици представке је дијагностификован невербални аутизам. Због свог инвалидитета, у вртићу је имала подршку помоћног асистента за специјализовану помоћ у учењу, 24 часа седмично, у складу са чланом 13 Закона број 104. Током своје прве године у основној школи (2010–2011) подноситељица представке није имала специјализовану помоћ. На крају школске године одлучено је да треба да понови припремни разред.

Прије почетка нове школске године родитељи подноситељице представке затражили су од Општине Еболи да обезбиједи да њихова кћерка добије специјализовану помоћ предвиђену Законом број 104. Власти су их у марту 2012. године обавијестиле да ће бити тешко поново организовати специјализовану јавну помоћ за подноситељицу представке јер је била планирана само до краја 2011. године, али да ипак постоји могућност да ускоро добије такву помоћ. Међутим, то се никада није догодило. У међувремену, од јануара 2012. године родитељи подноситељице представке су плаћали приватну специјализовану помоћ како би њихова кћерка ипак могла добити образовну подршку.

Влада је потврдила да је подноситељица представке имала помоћ у настави коју је школа покрила, те је приложила рачун на износ од 476,56 евра. Подноситељица представке је примијетила да документи које је доставила Влада не потврђују истинитост њених навода. Истакла је, прије свега, да документи не објашњавају врсту пружене помоћи или спроведене активности, нити да ли су ангажована лица била компетентна и квалификована за бригу о аутистичном дјетету. Даље је навела да износ овјерених трошкова показује да се предметна подршка сигурно није могла сматрати трајном. Родитељи подноситељице представке су, поступајући у њено име, поднијели захтјев Управном суду регије Кампанија, захтијевајући од суда да наложи властима да исплате одштету њиховој кћерки. Управни суд је одбио тај захтјев.

Родитељи подноситељице представке изјавили су жалбу Државном вијећу које ју је одбило. Утврдило је да је захтјев за накнаду штете био нејасан и да није доказао узрочно-посљедичну везу између недостатка специјализоване помоћи и наводне штете. Такође је пресуђено да одговорност регије није могла настати јер се морала суочити са смањењем ресурса које је додијелила држава. Коначно, у вези са захтјевом да се Општини Еболи наложи да обезбиједи помоћ предвиђену законом, Државно вијеће је истакло да је судија могао издати налог властима само ако је случај спадао у искључиву надлежност управног суда, што у овом случају није био случај.

Подноситељица представке се пред Европским судом жалила на кршење свог права на образовање. Навела је да није имала приступ специјализованој подршци прописаној законом током двије школске године. Такође је сматрала да држава није испоштовала своју обавезу гаранције једнакости прилика лицима с инвалидитетом. Такође се жалила на чињеницу да је била подвргнута дискриминацији због своје инвалидности, што представља кршење члана 14 Европске конвенције.

Оцјена Европског суда

Европски суд је прије свега нагласио да срж приговора лежи у наводима да је према подноситељици представке поступано на дискриминаторан начин те да је потребно испитати предмет у смислу члана 14 Конвенције у вези са чланом 2 Протокола број 1. Такође је истакао да се подразумијева да поље примјене члана 14 Европске конвенције обухвата не само забрану дискриминације засноване на инвалидности већ и обавезу држава да обезбиједе „разумно прилагођавање” и да коригују чињеничне неједнакости које би, уколико немају оправдања, представљале дискриминацију.

Европски суд је навео да су у релевантно вријеме различите законске одредбе утврђивале право на образовање дјеце с инвалидитетом и пружале им заштиту од дискриминације. Даље је навео да је омогућавањем укључивања дјеце с инвалидитетом у редовно школовање законодавац извршио избор у оквиру своје слободне процјене. Такође је нагласио да је садржај списа предмета показао да, иако је закон, на апстрактан начин, предвиђао „разумно прилагођавање“, без давања икакве слободе властима, надлежна национална тијела заправо нису објаснила како би се такво прилагођавање требало спроводити у периоду од 2010. до 2012. године, те да подноситељица представке стога није могла добити стручну помоћ прилагођену њеним специфичним образовним потребама током тог времена.

Европски суд је истакао да члан 14 Европске конвенције треба тумачити у свјетлу захтјева утврђених посебно у Конвенцији о правима лица с инвалидитетом. Према овој конвенцији „разумно прилагођавање“ на које имају право лица с инвалидитетом односи се на „потребно и одговарајуће прилагођавање и подешавање, који не представљају несразмјерно или непримјерено оптерећење”, те обезбјеђују „да се у појединачном случају, зависно од потреба у конкретној ситуацији, лицима с инвалидитетом обезбиједи уживање или остваривање свих људских права и основних слобода равноправно с другима“, а дискриминација на основу инвалидитета „обухвата све облике дискриминације, укључујући и ускраћивање разумног прилагођавања”. Европски суд је посебно нагласио да није његов задатак да дефинише „разумно прилагођавање“, које треба примијенити у образовној сфери као одговор на образовне потребе лица с инвалидитетом, те да су националне власти у много бољој позицији од њега да то учине. Међутим, важно је да државе обрате посебну пажњу на своје изборе у овој сфери с обзиром на њихов утицај на дјецу с инвалидитетом, чији се високи ниво рањивости не може занемарити.

Влада је своје поднеске првенствено засновала на аргументу да, будући да су једина доступна средства била намијењена лицима која пате од АЛС-а, власти нису имале лако доступна финансијска средства за подршку школи. Даље је навела да је у сваком случају школа, о свом трошку, организовала специјализовану помоћ коју ће пружати одређени број њених запосленика. Ипак, није доставила никакве информације о специфичним компетенцијама тих лица или о пруженој подршци, нити детаље о временским оквирима. Европски суд је даље примијетио да је, према достављеним информацијама, школа потрошила 476,56 евра на услуге које је пружило шест лица током једне школске године. Узимајући у обзир објашњења Владе, Европски суд је навео да нема сумње да подноситељица представке није могла наставити да похађа основну школу под условима једнаким онима које уживају ученици без инвалидитета, те да је та разлика у третману била посљедица њеног инвалидитета. Такође је примијетио да током цијеле двије школске године, осим приватне помоћи коју су плаћали њени родитељи и низа интервенција школских запосленика, подноситељица представке није имала специјализовану помоћ на коју је имала право и која би јој омогућила приступ образовним и социјалним услугама које школа пружа равноправно с осталим ученицима.

Европски суд је навео да су управни судови којима се подноситељица представке обратила одбили њене тужбе, а да нису покушали утврдити да ли су власти успоставиле правичну равнотежу између њених образовних потреба и смањених капацитета власти да задовоље те потребе, нити да ли су њени наводи о дискриминацији били оправдани. Конкретно, нису успјели утврдити да ли су буџетска ограничења на која су се власти позивале имала исти утицај на образовне услуге које се пружају и дјеци с инвалидитетом и дјеци без инвалидитета.

Европски суд је истакао да у овом предмету власти нису настојале да утврде стварне потребе подноситељице представке или могућа рјешења како би јој се омогућило да похађа основну школу под условима што сличнијим онима које уживају друга дјеца, без наметања несразмјерног или прекомјерног терета властима. Даље је нагласио да је дискриминација коју је претрпјела подноситељица представке посебно озбиљна јер се догодила у оквиру основног школовања, када се постављају темељи који пружају основ за цјелокупно образовање и социјалну интеграцију и прва искуства заједничког живота. Узимајући у обзир сва та разматрања, Суд је навео да Влада није успјела доказати да су националне власти реаговале с потребном марљивошћу како би обезбиједиле да подноситељица представке може уживати своје право на образовање равноправно с осталим ученицима, те је закључио да је дошло до кршења члана 14 Конвенције у вези са чланом 2 Протокола број 1.