Приступ Уставном суду • Непредвидивост примјене новог рока за подношење уставне жалбе • Недостатак јасног законодавства и судске праксе у погледу полазне тачке за рачунање новог рока • Кршење члана 6 Европске конвенције

Чињенице и наводи подносиоца представке

У поступцима који су се водили пред домаћим судовима усвојени су тужбени захтјеви поднесени против подносиоца представке и његове фирме „Çela-X“ д.о.о. којима се тражило да напусте одређене просторије и исплате накнаду штете.

Незадовољан одлукама нижестепених судова, подносилац представке је поднио уставну тужбу 2. јуна 2017. године, коју је Уставни суд 29. јуна 2017. године прогласио недопуштеном јер је поднесена ван рока од четири мјесеца. Рок се рачунао од 11. новембра 2016. године, када је Врховни суд донио одлуку.

Подносилац представке се жалио да му је повријеђено право на приступ Уставном суду, супротно члану 6 став 1 Конвенције.

Подносилац представке је тврдио да не постоје јасна правила у вези с рачунањем рока за подношење уставне тужбе. Конкретно, ниједна одредба није прецизирала да се тај рок рачуна од датума доношења одлуке Врховног суда. Навео је да је у његовом случају требало примијенити претходни рок од двије године за подношење уставне тужбе јер је одлука Врховног суда донесена 11. новембра 2016. године, односно прије 1. марта 2017. године када је нови рок ступио на снагу. На основу наведеног, подносилац представке је сматрао да је његова уставна тужба, поднесена 2. јуна 2017. године, поднесена у прописаном року.

Оцјена Европског суда

Европски суд је нагласио да је приступ Уставном суду појединцима обезбијеђен кроз могућност подношења уставне тужбе. Тај приступ је ограничен, између осталог, роковима за подношење уставне тужбе.

Европски суд је истакао да је утврђивање рокова за приступ вишим судовима генерално дозвољено. Циљ скраћивања предметног рока (са двије године на четири мјесеца), према мишљењу Европског суда, јесте јачање правне сигурности те тенденција да се обезбиједи што краћи период за коначно рјешавање било којег предмета. Због тога је скраћивање рока за подношење уставне тужбе имало легитиман циљ.

Европски суд је истакао да чињеница да је Уставни суд примијенио нови рок на неријешене предмете сама по себи није у супротности с гаранцијама датим на основу члана 6 став 1 Конвенције. Кључно је питање да ли је примјена рока била предвидива за подносиоце представке имајући у виду релевантно законодавство, судску праксу и посебне околности случаја те да ли је казном за непоштовање тог рока прекршен принцип пропорционалности.

Европски суд је истакао да је Закон број 99/2016, којим је измијењен и допуњен Закон о Уставном суду, објављен у „Службеном листу“ 8. новембра 2016. године. Члан 71(а) тог закона предвиђа да је рок за подношење уставне жалбе четири мјесеца, док члан 86(3) предвиђа примјену тог рока од 1. марта 2017. године. Подносилац представке је ове одредбе схватио на начин да ће се нови рок примјењивати на коначне одлуке донесене од 1. марта 2017. године па надаље. Међутим, Уставни суд га је примијенио на све предмете у којима је одлука против које је изјављена уставна жалба донесена у року од четири мјесеца прије 1. марта 2017. године. Европски суд је даље истакао да Закон број 99/2016 није прецизирао да ли ће се новоуведени рок од четири мјесеца за подношење уставне жалбе примјењивати на коначне редовне одлуке донесене од 1. марта 2017. године па надаље, што ствара несигурност у том погледу.

Европски суд је такође нагласио да је у својој пракси прихватио да нема повреде права на приступ суду када су законске одредбе које можда нису биле јасне допуњене устаљеном судском праксом која је објављена и која је била доступна и довољно прецизна да омогући да се одреди које кораке појединац треба да предузме. У конкретном случају, Закон број 99/2016 је створио несигурност у погледу начина на који ће се рачунати нови рок за подношење уставне жалбе. Ово је захтијевало од Уставног суда да да појашњење у вези с тачном методом која ће се користити за рачунање тог рока.

С обзиром на то да се у конкретном случају радило о новоуведеном року, пракса Уставног суда није се могла сматрати развијеном. Измјене и допуне Закона о Уставном суду ступиле су на снагу 23. новембра 2016. године (15 дана од дана објаве у „Службеном листу“), а одредба којом се утврђује нови рок за подношење уставне жалбе ступио је на снагу 1. марта 2017. године. Подносилац представке је 2. јуна 2017. године поднио уставну жалбу против одлуке Врховног суда од 11. новембра 2016. године, која је донесена прије ступања на снагу измјена и допуна Закона о Уставном суду. Уставну жалбу подносиоца представке Уставни суд је 29. јуна 2017. године прогласио неприхватљивом јер је поднесена неблаговремено. С обзиром на овај временски оквир, примјену члана 86(3) Закона број 99/2016 Уставни суд није разјаснио у вријеме када је подносилац представке поднио своју уставну жалбу.

Сходно томе, није било неразумно да је подносилац представке очекивао да се новоуведени рок односи само на жалбе против одлука Врховног суда које су донесене након 1. марта 2017. године. Чини се да је његово тумачење предметних процесних правила у складу с формулацијом члана 86(3). Стога, примјена процедуралних ограничења од Уставног суда није била довољно јасна и предвидива са становишта подносиоца представке и због тога није била у складу с принципом правне сигурности. У понашању подносиоца представке није било ничега што би оправдало да се терет посљедица те неизвјесности стави на њега. Наметнут му је несразмјеран терет, нарушавајући потребну правичну равнотежу између, с једне стране, легитимног циља осигурања поштовања формалних услова за подношење жалбе Уставном суду, и с друге стране, права на приступ том суду. Одбијање уставне жалбе подносиоца представке као неблаговремене у недостатку јасног законодавства и развијене праксе лишило га је права на приступ Уставном суду. Сходно томе, дошло је до повреде члана 6 став 1 Конвенције.