Пријевремени прекид мандата подносиоцу представке као члану Парламента, који је наложила његова политичка странка након његовог повлачења из њене парламентарне фракције • Оспоравана мјера није предвидљива • Не постоји правни оквир за заштиту пасивног изборног права подносиоца представке од злоупотребе • Оспоравана мјера је незаконита, несразмјерна и спречава слободно изражавање народа у избору законодавне власти • Кршење члана 3 Протокола број 1

Чињенице и наводи подносиоца представке

Подносилац представке био је познати украјински политичар, који је у пар наврата биран у Парламент Украјине. Иако није припадао ниједној политичкој странци, подносилац представке се 2014. године кандидовао на пријевременим парламентарним изборима и изабран је с листе политичке странке Блок Петра Порошенка „Солидарност“. Постао је замјеник шефа парламентарне фракције те странке. Подносилац представке је 25. децембра 2015. године поднио предсједнику Парламента писану изјаву о свом повлачењу из фракције.

Странка је одржала ванредно засједање Конгреса, на којем је прво измијењена њена повеља с циљем давања овлашћења Конгресу странке да пријевремено прекине посланички мандат „из разлога предвиђених законом“ и, друго, како би се прекинуо посланички мандат подносиоцу представке и другом посланику, позивајући се на члан 81 став 2 тачка 6) Устава Украјине.

Иако је и раније било бројних сличних повлачења из посланичких фракција, ово је изгледа био први пут да се под тим подразумијева и прекид посланичког мандата. Из непознатих разлога Конгрес странке је на ванредном засједању одлучио да прекине мандат само подносиоцу представке и још једном посланику. Преосталих осам посланика наставило је сједити у Парламенту без фракције или након што су се придружили другој фракцији или групи.

Подносилац представке поднио је тужбу Вишем управном суду оспоравајући пријевремени прекид мандата као незаконит, истичући да је спорна уставна одредба предвиђала могућност политичке странке да пријевремено прекине мандат посланику само „на основу закона“. Међутим, такав закон никада није донесен. Виши управни суд је 28. јула 2016. године пресудио против подносиоца представке. Позивајући се посебно на одлуке Уставног суда, Виши управни суд је утврдио да је пријевремени престанак мандата подносиоцу представке као посланику у складу са ставовима 2 тачка 6) и 6 члана 81 Устава.

Оцјена Европског суда

Европски суд је истакао да није спорно да је пријевремени прекид мандата подносиоцу представке представљао мијешање у његова права заштићена чланом 3 Протокола број 1. Примарно спорно питање тиче се предвидљивости уставних одредби. Европски суд је напоменуо да су, у складу с досљедним приступом Уставног суда, уставне одредбе директно примјењиве, без обзира на постојање било каквог пратећег законодавства. Такође, Уставни суд никада није пресудио против потребе за посебним законом, као таквим, на који се позива члан 81 став 6 Устава, те је у својој одлуци од 25. јуна 2008. године експлицитно навео да се „поступак и разлози за пријевремени престанак мандата посланику (морају) искључиво утврдити законом“. Међутим, Уставни суд је такођер напоменуо да је питање законодавног регулисања ван његове надлежности.

Европски суд је нагласио да члан 79 Устава, као и члан 1 Закона о статусу посланика експлицитно наводе да посланици представљају украјински народ и имају свој мандат од народа, те да се у складу са чланом 4 тог закона као разлог за пријевремени престанак мандата посланику не спомиње непридруживање или повлачење из парламентарне фракције посланика изабраног из политичке странке која формира ту фракцију.

Упркос постојању бројних случајева повлачења посланика из парламентарне фракције политичке странке, с чије су листе били изабрани у Парламент, уставне одредбе које предвиђају пријевремени престанак мандата посланику из тог разлога никада нису биле примијењене у пракси прије догађаја у овом предмету. Европски суд је нагласио да је непознато којим се критеријумима странка водила при одабиру двојице од десет посланика изабраних с листе (који су се повукли из њене парламентарне фракције) којима ће прекинути мандат. У датим околностима Европски суд сматра да се од подносиоца представке није могло разумно очекивати да предвиди да ће његово повлачење из парламентарне фракције странке довести до пријевременог престанка његовог мандата као посланика. Штавише, није постојао правни оквир који би обезбиједио ефикасну суштинску заштиту његовог пасивног изборног права од злоупотребе.

Сходно томе, Европски суд је закључио да је мијешање у пасивно изборно право подносиоца представке било незаконито. Надаље, посебно је нагласио да би наведени закључак у принципу био довољан да се утврди кршење члана 3 Протокола број 1. Међутим, Европски суд је примијетио да околности овог случаја такође постављају озбиљно питање пропорционалности. Европски суд је истакао како нема сумње да су јачање страначке дисциплине и спречавање фрагментације парламентарних блокова важни за обезбјеђење ефикасног функционисања Парламента. Такође дијели закључак Венецијанске комисије да, тамо гдје су уобичајени међустраначки прелази, воља бирача је осујећена, те је легитимно увести противмјере којима се спречава „продаја“ мандата или гласова. Међутим, било би неприхватљиво, под изговором таквих противмјера, ставити политичке странке изнад бирачког тијела и дати им овлашћења да пониште изборне резултате, као што је de facto учињено у овом предмету.

Европски суд је истакао да оспорена мјера у овом предмету није била само незаконита, већ и очигледно несразмјерна, те је осујетила слободно изражавање народа у избору законодавне власти. Европски суд је утврдио кршења члана 3 Протокола број 1.