Несразмјерно поништење регистрације власника двојних држављанстава за кандидовање на изборима аутоматском примјеном опште законске забране, без индивидуалне процјене • Кршење члана 3 Протокола број 1

Чињенице и наводи подносиоца представке

Предмет се тиче поништења регистрације подносиоца представке као кандидата за избор у регионално законодавно тијело на основу тога што има два држављанства.

Подносилац представке је опозициони политичар и новинар. По рођењу је имао руско држављанство и живио је у Москви до 15. године, када се с мајком преселио у Уједињено Краљевство. Неутврђеног датума, без одрицања од руског држављанства, добио је британско држављанство.

Подносилац представке је 2003. године био кандидат на изборима за руску државну думу. У складу с изборним законодавством које је било на снази у то вријеме, информације о држављанству кандидата наведене су на гласачком листићу и плакатима на бирачким мјестима. Подносилац представке је изгубио на тим изборима. У име странке чији је био члан, поново је номинован као кандидат на изборима за московску регионалну думу. Изборно удружење је повукло његову кандидатуру позивајући се на забрану кандидовања на изборима лицима с више држављанстава (Закон број 128-ФЗ). Подносилац представке је оспорио повлачење пред домаћим судовима. Правоснажном одлуком Градског суда у Москви од 29. марта 2007. године његов захтјев је одбијен. Уставни суд Русије је жалбу подносиоца представке прогласио недопустивом.

Подносилац представке се 2012. године придружио другој странци, која га је 2013. године номиновала као кандидата за изборе у јарославску регионалну думу. Изборна комисија је регистровала његову кандидатуру за изборе. Подносилац представке је на свом блогу објавио чланак у којем је истакао да је унапријеђена домаћа пракса у погледу регистрације кандидата с два држављанства. Тврдио је да је регистрација његове кандидатуре била реакција руских власти на пресуду Европског суда у предмету Тăнасе против Молдавије. Тужилаштво Јарославске области оспорило је регистрацију подносиоца представке као кандидата на изборима позивајући се на Закон број 128-ФЗ. Подносилац представке се жалио тврдећи да тужилац није имао право да тражи поништење његове регистрације. Такође је истакао да Закон број 128-ФЗ крши руски устав и члан 3 Протокола број 1 уз Конвенцију у контексту пресуде у предмету Тăнасе.

Регионални суд је утврдио да је Изборна комисија прекршила Закон о изборним правима, измијењен Законом број 128-ФЗ, јер је у њему наведено да лица с два држављанства немају пасивно бирачко право, те незаконито регистровала кандидатуру подносиоца представке. Позивајући се на одлуку Уставног суда од 4. децембра 2007. године, суд је напоменуо да ограничење пасивног бирачког права није у супротности с руским уставом или међународним правом. Такође је одбио позивање подносиоца представке на предмет Тăнасе утврдивши да је пресуда Европског суда у том предмету специфична за одређену земљу и стога непримјењива на ситуацију подносиоца представке. Подносилац представке се жалио Врховном суду Русије, који је 26. августа 2013. године одбио његову жалбу, а касније и накнадни захтјев за ревизију.

Оцјена Европског суда

Европски суд је прихватио да је поништење регистрације подносиоца представке као кандидата за изборе представљало мијешање у његово право према члану 3 Протокола број 1. Странке нису оспоравале да је поништење регистрације подносиоца представке за изборе имало основу у домаћем праву, да је било формулисано довољно јасно, да је било доступно подносиоцу представке те да је било предвидиво по свом дејству. Европски суд није прихватио аргумент подносиоца представке да је забрана кандидовања лицима с двојним држављанством противна Уставу Русије, посебно с обзиром на то да је Уставни суд већ изразио своје мишљење о том питању. У односу на наводе подносиоца представке да тужилаштво није имало право да дјелује као подносилац захтјева у поступку против њега и да је одлука домаћих судова о поништењу регистрације стога била незаконита, Европски суд је истакао да су домаћи судови већ испитали тај аргумент и утврдили да тужилаштво може да тражи поништење регистрације кандидата користећи своја општа или посебна овлашћења за оспоравање одлука изборних комисија. С обзиром на наведено, Европски суд је сматрао да је захтјев законитости у овом случају испуњен.

Европски суд је навео да се Влада позвала на неколико циљева како би оправдала мијешање у право подносиоца представке. Наиме, Уставни суд је изјавио да је циљ забране кандидовања на изборима лицима с више држављанстава био обезбиједити лојалност изабраних званичника и заштиту уставног поретка, суверенитета државе и независности званичника. Европски суд је истакао да потреба за обезбјеђењем лојалности држави може представљати легитиман циљ који оправдава ограничења изборних права. Такође је истакао да Влада није оспорила наводе подносиоца представке о томе да прије доношења Закона број 128-ФЗ није постојао ниједан примјер да је члан руског законодавног тијела с двојним држављанством показао нелојалност руској држави. Даље је нагласио да Уставни суд није објаснио зашто би двојно држављанство подносиоца представке и његов избор у регионално законодавно тијело могло да угрози суверенитет Русије и независност чланова законодавног тијела. Европски суд стога није у потпуности био увјерен да је оспорена мјера имала циљ да обезбиједи лојалност и независност чланова законодавног тијела или заштиту суверенитета државе. Европски суд је оставио отвореним питање да ли је предметно мијешање тежило легитимном циљу.

Европски суд је нагласио да је у предмету Тăнасе утврдио да више од једног држављанства не би требало да буде основ за неподобност за избор члана парламента. Затим је навео да је утврдио да се различити приступи могу оправдати тамо гдје постоје посебни историјски или политички разлози који рестриктивнију праксу чине неопходном. Европски суд је примијетио да у предмету подносиоца представке Влада није изнијела никакве историјске или политичке разлоге којима би се објаснила неопходност оспорене мјере. Такође није доказано да је постојала спољашња пријетња независности и демократији Русије јер је забрана кандидовања на изборима лицима с двојним држављанством уведена шеснаест година након почетка демократских промјена и тринаест година након усвајања Устава, до када је руски политички систем већ био обликован.

Европски суд је истакао да је забрана кандидовања на изборима подносиоцу представке била посебно рестриктивна мјера, те да је формулисана у апсолутном смислу и није предвиђала изузетке. Европски суд није прихватио аргумент Владе да је мијешање у право подносиоца представке оправдано одсуством блиских веза између Уједињеног Краљевства и Русије јер се забрана примјењивала на кандидате с држављанством било које стране државе. Надаље, оспорена забрана утицала је на велик број руских држављана искључујући их из круга потенцијалних кандидата за релативно широк спектар позиција.

Европски суд је већ нагласио потребу „индивидуализације“ ограничења изборних права и узимања у обзир стварног понашања појединаца, а не перципиране пријетње коју представља група. Таква индивидуализација може се постићи, на примјер, путем одређених санкција, које ће имати превентивно дејство и омогућити рјешавање било које посебне пријетње коју представља идентификовани појединац.

Европски суд је закључио да је поништење регистрације подносиоца представке за изборе, које произлази из примјене Закона о изборним правима (измијењеног Законом број 128-ФЗ), било несразмјерно наведеним легитимним циљевима, те је утврдио кршење члана 3 Протокола број 1.