Законска забрана гласања на парламентарним изборима затвореницима осуђеним за тешка кривична дјела • Нема кршења члана 3 Протокола број 1

Чињенице и наводи подносилаца представке

Предмет се тиче законске забране гласања на парламентарним изборима лицима која су осуђена за тешка кривична дјела и која у вријеме тих избора служе казну затвора. Подносиоци представки су служили затворске казне у вријеме парламентарних избора 2017. године, као и у вријеме подношења представке.

Албански парламент је у децембру 2015. године усвојио Закон о декриминализацији, којим је, између осталог, осуђеним лицима забранио гласање ако су на дан избора служила казну затвора изречену правоснажном судском одлуком за једно од кривичних дјела наведених у том закону. Закон је предвиђао да осуђена лица требају бити обавијештена о ограничењу у истој пресуди којом су проглашена кривима за једно од предметних кривичних дјела и којом им је изречена казна затвора. Ипак, ограничење је било важеће чак и ако није поменуто у пресуди којом су та лица осуђена. Закон се примјењивао и на затворенике који су већ били осуђени за једно од кривичних дјела наведених у Закону.

Албански парламент је прије доношења Закона затражио мишљење Венецијанске комисије. Мишљење Венецијанске комисије се односило на право лица с кривичним досјеом да буду изабрана или именована на јавне функције, те је такође поновљено да је ограничење права гласа осуђених затвореника у складу с Конвенцијом све док је компатибилно с Уставом, јасно предвиђено законом, пропорционално и слиједи легитиман циљ. Прва четири подносиоца представки осуђена су прије ступања на снагу Закона. Пети и шести подносилац представки осуђени су након ступања на снагу Закона, али није јасно да ли је суспензија њиховог права гласа укључена у пресуде о њиховим осудама. Подносиоци представки нису покретали поступак пред домаћим судовима тврдећи да ниједан од доступних правних лијекова не може бити дјелотворан у њиховим случајевима.

Оцјена Европског суда

Допустивост

С обзиром на то да је забрана права гласа за осуђенике који служе казну затвора директно произашла из законодавства, укључујући и Устав, те да је Уставни суд изразио своје мишљење о усклађености тог законодавства с Уставом и Конвенцијом, Европски суд није био увјерен да је у специфичним околностима тог предмета било који од правних лијекова које је предложила Влада био подобан да подносиоцима представки пружи правну заштиту за њихове притужбе или да нуди разумне изгледе за успјех. Стога је Суд приговор Владе о неисцрпљивању домаћих правних лијекова одбацио.

Меритум

Европски суд је истакао да је Парламент Албаније приликом одобравања Закона пажљиво слиједио поступак и да је прије почетка процеса израде нацрта затражио мишљење Венецијанске комисије. Закон је уживао висок степен подршке Парламента а одобрен је апсолутном већином, чиме је показан консензус међу свим политичким фракцијама.

Што се тиче правног оквира, Европски суд је напоменуо да се у албанском систему мјера суспензије права гласа примјењује по сили закона након што пресуда о осуди лица за једно од кривичних дјела наведених у Закону постане правоснажна, без обзира на трајање изречене казне. Како би се осуђено лице обавијестило о ограничењу гласања, Закон предвиђа укључивање ограничења у пресуду суда. Ипак, ограничење је важеће чак и ако није поменуто у пресуди.

Европски суд је поновио да се битни критеријуми за утврђивање пропорционалности мјере одузимања права гласа првенствено односе на то да ли се мјера примјењује генерално, аутоматски и неселективно. Што се тиче подносилаца представки у овом предмету, Европски суд је примијетио да нема помена о спорној мјери у пресудама којима су прва четири подносиоца представки осуђена јер су осуђени прије ступања на снагу спорног закона. Што се тиче петог и шестог подносиоца представки у односу на које су пресуде о њиховој осуди донесене након што је спорни закон ступио на снагу, није јасно да ли је ограничење њиховог права гласа укључено у те пресуде. У сваком случају, у албанском систему позивање на одузимање права гласа у пресуди је само у сврху информисања осуђеног лица о томе. Ограничење се примјењује без обзира на то да ли је било поменуто у пресуди будући да произлази директно из законодавства.

Европски суд је истакао да су сви подносиоци представки осуђени за тешка кривична дјела. Тежина тих кривичних дјела огледа се у изреченим затворским казнама, у распону од четири године и осам мјесеци до шеснаест година, од којих се ниједна не може сматрати благом. Нема сумње да свако од тих кривичних дјела представља озбиљан напад на вриједности друштва и на друштвени поредак и, према мишљењу Европског суда, природа и тежина тих кривичних дјела оправдавају ограничење права гласа подносилаца представки с обзиром на његов легитимни циљ. У међувремену, подносиоци представки су одслужили своје казне и њихово право гласа им је враћено након пуштања из затвора. Захтјев да примјена ограничења права гласа затвореника буде условљена природом и тежином почињеног кривичног дјела у конкретном случају је испуњен. Суд сматра да се, с обзиром на тежину кривичних дјела која су починили, ограничење права гласа подносилаца представки на парламентарним изборима не може сматрати несразмјерним.

Коначно, чињеница да је законско ограничење гласања на парламентарним изборима утицало само на 923 затвореника, у поређењу с више од 5.300 затвореника који су уживали право гласа, показује да је његова примјена ограничена. Суд се сложио са ставовима које је изнијела Влада да је Закон успио да уравнотежи супротстављене интересе и да је пропорционалност суспензије права гласа осуђених затвореника обезбијеђена ограничавањем на одређену листу кривичних дјела која утичу на ограничен број појединаца.

Европски суд је закључио да у околностима конкретног предмета ограничења наметнута праву гласа подносилаца представки нису „осујетила слободну вољу народа у избору законодавне власти“. Такође су одржани „интегритет и ефикасност изборног поступка усмјереног на утврђивање воље народа путем општег права гласа“. Стога није прекорачена слобода процјене која је дата туженој држави у тој сфери. Европски суд је закључио да није дошло до кршења члана 3 Протокола број 1.