Јанакиески против Македоније (бр. 57325/19 и 16291/20, 14. новембар 2023. године)

Продужење кућног притвора на основу релевантних, али недовољних разлога • Преиспитивање кућног притвора није у складу са захтјевом „брзине“ • Кршење члана 5 Конвенције

Чињенице и наводи подносиоца представке

a) Први кривични поступак против подносиоца представке

Подносилац представке је био министар саобраћаја тужене државе до маја 2015. године. Јавни тужилац је у фебруару 2019. године наложио истрагу против пет лица, међу којима је и подносилац представке, због сумње да представљају терористичку пријетњу уставном поретку и безбједности. Подносиоцу представке је истог мјесеца одређен притвор због ризика од бијега или ометања истраге. Притвор је касније замијењен 30-дневним кућним притвором. У периоду од марта до јуна 2019. године кућни притвор продужен је пет пута због ризика од бијега или ометања истраге. У јулу 2019. године кућни притвор је укинут јер је подносиоцу представке у другом покренутом кривичном поступку одређен притвор. У међувремену, у мају 2019. године, подигнута је и потврђена оптужница против четири лица, укључујући и подносиоца представке. Пресудом првостепеног суда из јула 2021. године подносилац представке је осуђен на шест година и три мјесеца затвора. Кривични поступак је још увијек у току.

б) Други кривични поступак против подносиоца представке

Јавни тужилац је у јуну 2019. године покренуо истрагу против подносиоца представке због злоупотребе службеног положаја, заједно са још десет лица. Истог мјесеца подносиоцу представке је одређен притвор у трајању од тридесет дана. У августу 2019. године одлуком по жалби притвор је замијењен 30-дневним кућним притвором који је трајао до септембра 2019. године. У децембру 2019. године подносилац представке је оптужен за злоупотребу службеног положаја. Кућни притвор му је продужен још 15 пута због ризика од бијега. У фебруару 2021. године кућни притвор је укинут јер је подносиоцу представке одређен кућни притвор у другом кривичном поступку. Кривични поступак је у току пред првостепеним судом.

Подносилац представке се, између осталог, жалио на недостатак релевантних и довољних разлога за његово лишавање слободе и недостатак брзог преиспитивања лишења слободе према члану 5 ст. 1, 3 и 4 Конвенције.

Оцјена Европског суда

а) Мјесто лишења слободе и период који треба узети у обзир

Европски суд (у даљњем тексту: Суд) истакао је да се за оцјену разлога за ограничење слободе примјењују исти критеријуми без обзира на мјесто гдје је подносилац представке притворен. У смислу притужбе на основу члана 5 став 3 Конвенције, Суд је кумулативно узео у обзир цијели период који је подносилац представке у предметном поступку провео у притвору и кућном притвору. Суд је утврдио да је у том предмету релевантни период за притужбу подносиоца представке према члану 5 став 3 Конвенције почео у фебруару 2019. године и завршио у фебруару 2021. године, када је његов кућни притвор у другом кривичном поступку обустављен. Сходно томе, период који треба узети у обзир је двије године и три дана. У контексту два кривична поступка, подносилац представке је континуирано лишен слободе од фебруара 2019. до фебруара 2021. године.

б) У погледу разумности трајања и оправданости лишења слободе

Суд је констатовао да је притвор подносиоцу представке у периоду од фебруара до јуна 2019. године, те од јуна до децембра 2019. године одређен због опасности од бијега или ометања истраге. Такође, Суд је истакао да је и након подизања оптужнице кућни притвор подносиоцу представке у периоду од децембра 2019. до фебруара 2021. године био заснован искључиво на ризику од бијега. Суд је указао да су разлози наведени у свим налозима за продужење притвора од децембра 2019. до фебруара 2021. године били врло слични и понављали су се, те да судови нису извршили суштинску анализу личних околности подносиоца представке. Судови нису спровели одговарајућу оцјену оправданости континуираног кућног притвора подносиоца представке упркос протеклом времену. Сви налози о продужењу притвора садржавали су изјаву да би друге алтернативне мјере које би замијениле кућни притвор биле неадекватне. Међутим, осим званичне изјаве у том смислу, домаћи суд није дао никакве конкретне разлоге за тај закључак на основу личних околности подносиоца представке. Суд који је одлучивао о жалбама подносиоца представке није отклонио те недостатке. Његове одлуке остале су на сличан начин уопштене и понављајуће. Суд је сматрао да су домаћи судови, пропуштајући да се баве конкретним чињеницама и позивајући се само на тежину оптужби и могућу казну, најмање од децембра 2019. године продужили лишавање слободе подносиоцу представке због разлога који, иако су били „релевантни“, нису били „довољни“. Суд је закључио да је дошло до повреде члана 5 став 3 Конвенције.

ц) У односу на наводе у вези с брзином преиспитивања у смислу члана 5 став 4 Конвенције

Суд је указао да је поступак за преиспитивање притвора у конкретном случају трајао између 18 и 28 дана. Суд је подсјетио на ранију праксу у којој је утврдио да су таква одлагања прекомјерна. Суд је такође указао да су у више наврата другостепене одлуке донесене врло близу истека периода кућног притвора, те да таква пракса жалбу против првостепеног рјешења о лишењу слободе чини узалудном и лишава је суштине. Суд је навео да је подносилац представке изјављивао више жалби на првостепене налоге. Док подносилац представке мора да очекује да таква пракса може да утиче на дужину судског преиспитивања, сама та чињеница не може да оправда свеукупно кашњење у одлучивању о тим жалбама. Слична разматрања важе и за чињеницу да су, у неким случајевима, виши судови одржали јавну сједницу или рочиште. Суд је такође указао да су достављање жалбе подносиоца представке јавном тужиоцу и достављање његовог одговора на жалбу подносиоцу представке процедурални кораци за обезбјеђење контрадикторности поступка и једнакости странака, што нужно утиче на дужину поступка. Међутим, подсјетио је да је на држави да организује свој правосудни систем на такав начин да омогући судовима да испоштују захтјеве из члана 5 став 4 Конвенције. Суд је утврдио да домаћи судови нису испоштовали услов „брзине“ садржан у члану 5 став 4 Конвенције те је утврдио повреду.