Судски поступак у којем се преиспитивала законитост притвора подносиоца представке након осуде • Немогућност подносиоца представке да коментарише тужиочево мишљење • Повреда принципа контрадикторности и принципа једнакости страна • Повреда члана 5 став 4 Европске конвенције

Чињенице и наводи подносиоца представке

Тужилаштво Анкаре покренуло је кривичну истрагу против подносиоца представке због трговине дрогом. Подносилац представке је остао на слободи током трајања кривичног поступка.

Подносилац представке је осуђен 2016. године. Првостепени суд му је изрекао казну затвора у трајању од 12 година, шест мјесеци и пет дана те му је одредио притвор. Одлука о одређивању притвора донесена је на основу тужиочевог мишљења, које није било достављено подносиоцу представке, као ни његовом адвокату.

Уставни суд је одбацио као очигледно неосновану уставну тужбу којом је подносилац представке покренуо питање законитости притвора. У дијелу који се односи на повреду права на слободу и безбједност због недостављања тужиочевог мишљења Уставни суд је тужбу одбацио као недопуштену због тога што подносилац представке није претрпио значајнију штету.

Подносилац представке се жалио на повреду члана 5 став 4 Конвенције истичући да му је повријеђено право на контрадикторан поступак и једнакост страна јер му није достављена копија тужиочевих писмених запажања достављених првостепеном суду током поступка за судско преиспитивање притвора.

Оцјена Европског суда

Европски суд је, између осталог, подсјетио на то да ако се према домаћем закону процесна права притвореника обезбјеђују и након осуде, тада гаранције из члана 5 став 4 Конвенције морају да се поштују и у фази након осуде. Иако је Влада оспоравала примјењивост гаранција из члана 5 став 4 Конвенције на тај предмет, Европски суд је примијетио да из текста релевантних одредби Закона о кривичном поступку слиједи да у погледу примјењивости процедуралних гаранција турско право не разликује период прије и након осуде када је ријеч о оспоравању притвора. Такво тумачење Закона о кривичном поступку подупире и пракса Уставног суда. Европски суд је закључио да су процедуралне гаранције према члану 5 став 4 Конвенције примјењиве на чињенице овог предмета.

Европски суд је даље истакао да је Влада оспорила наводну повреду члана 5 став 4 Конвенције јер мишљење јавног тужиоца није садржавало нове чињенице или аргументе које подносилац представке није знао и да, стога, подносилац представке није поткријепио наводе да је доведен у неповољан положај јер му није дато релевантно мишљење. Европски суд се сложио с Владом да је мишљење јавног тужиоца у том предмету заиста било прилично сажето. Међутим, како је истакао Европски суд, мишљење није могло једноставно да се искључи, посебно имајући у виду да се домаћи суд експлицитно позвао на то мишљење и на крају пресудио у складу с њим.

Европски суд је посебно истакао да је заправо поступак поводом притвора подносиоца представке, који му је одређен на крају суђења, био први пут да је притвор био предмет судске ревизије јер је подносилац представке био на слободи у претпретресном периоду. Према томе, мишљење дато у вези с притвором подносиоца представке било је прво учешће јавног тужиоца у поступку и подносилац представке стога није могао да зна став јавног тужиоца у вези с притвором. Другим ријечима, жалбени поступак и његов исход били су од суштинске важности за подносиоца представке, који је први пут тражио да добије судску одлуку о законитости притвора и да се он укине у случају да суд утврди да је незаконит.

У околностима овог предмета, Европски суд није могао да прихвати тврдњу Владе да подносилац представке није доведен у неповољнији положај због пропуста да му се достави мишљење јавног тужиоца. Закључио је да поступак пред домаћим судом није био контрадикторан и да је недостатак могућности да подносилац представке коментарише тужиочево мишљење нарушио принцип једнакости странака. Утврдио је повреду члана 5 став 4 Конвенције.