Одложено испитивање жалбе подносиоца представке на кривичну осуду након што је одслужио минимални износ казне, условно отпуштен и протјеран из земље • Жалба без суспензивног дејства на извршење затворске казне • Хитно протјеривање подносиоца представке • Повреда члана 2 Протокола број 7

Чињенице и наводи подносиоца представке

Подносилац представке је држављанин Туниса рођен 1973. године. Живио је у Грчкој од 1996. године и имао боравишну дозволу. Године 2009. ухапшен је због сумње на крађу стоке, те је 2010. године осуђен на 17 година затвора и новчану казну, уз одлуку о депортацији након одслужења казне. Првостепени суд је такође одлучио да жалба подносиоца представке неће имати суспензивно дејство те није навео разлоге за своју одлуку да не обустави извршење казне.

Подносилац представке је изјавио жалбу, али су рочишта више пута одгађана – једном због изостанка свједока, а потом због тога што подносилац представке није успио да контактира адвоката. Иако је у међувремену, у фебруару 2015. године, условно пуштен на слободу, одмах је притворен као нерегуларни мигрант те депортован у Тунис у априлу 2015. године, уз забрану уласка у простор Шенгена.

Кадa је жалбено рочиште заказано за новембар 2015. године, суд није могао да контактира подносиоца представке јер није именовао новог заступника нити дао потпуну адресу. Суд је стога одбацио жалбу због његовог непојављивања.

Подносилац представке се пред Европским судом жалио на повреду свог права на жалбу према члану 2 Протокола број 7 уз Конвенцију. Тврдио је да је одгођено испитивање његове жалбе учинило жалбу недјелотворном у смислу да није могла утицати на исход поступка против њега. Такође је тврдио да је његова казна затвора извршена одмах, без разматрања његовог породичног живота и чињенице да је легално у Грчкој. Рочиште по жалби одгађано је годинама, на период који је трајао дуже од трајања казне, а његово присуство на рочишту постало је немогуће због протјеривања из Грчке и накнадне забране уласка у простор Шенгена.

Оцјена Европског суда

Европски суд је нагласио да члан 2 Протокола број 7 свакоме кога је суд осудио за кривично дјело признаје право да његову осуду или казну преиспита виши суд. Поновио је свој добро утврђени принцип да право на приступ суду захтијева да тамо гдје постоји право на преиспитивање према члану 2 Протокола број 7, оно мора да буде дјелотворно на исти начин као и право на приступ суду утврђено чланом 6 став 1 Конвенције. У овом случају жалба подносиоца представке на пресуду из 2010. године није имала суспензивно дејство и првостепени суд није дао разлоге за ту одлуку. Сходно томе, казна затвора изречена подносиоцу представке одмах је извршена. Суд је истакао да одсуство оправдања за несуспендовање казне до жалбе може да изазове забринутост, али да се та мјера сама по себи не може сматрати кршењем права на жалбу.

Међутим, Европски суд је навео да је у случају подносиоца представке прво рочиште по жалби заказано за 30. јануар 2014. године, односно скоро четири године након осуде. Подносилац представке се појавио на том рочишту, али је оно одгођено за 13. новембар 2014. године због одсуства кључних свједока оптужбе. Европски суд је истакао да се наведено одгађање искључиво може приписати властима.

С обзиром на предуго трајање те фазе поступка и одсуство суспензивног ефекта на извршење затворске казне, Европски суд је одбацио приговор Владе у вези с недостатком статуса жртве подносиоца представке. Даље, Европски суд је нагласио да је сљедеће рочиште одгођено због немогућности подносиоца представке да контактира свог адвоката. Међутим, Европски суд је истакао да се цјелокупно заказивање рочишта претјерано дуго одлагало, те је рочиште по жалби коначно одржано 1. новембра 2015. године, отприлике седам мјесеци након условног отпуста подносиоца представке 6. марта 2015. године.

Европски суд је закључио да националне власти нису одржале рочиште по жалби скоро шест година, од 17. фебруара 2010. до 1. новембра 2015. године, а у том периоду је подносилац представке већ одслужио минимални износ казне, три петине, и одобрен му је условни отпуст. Будући да је Европска конвенција намијењена заштити права која су практична и дјелотворна, а не теоријска или илузорна, Европски суд је закључио да у тој фази, након што је подносилац представке већ одслужио три петине казне и одобрено му је пријевремено пуштање на слободу, ревизија није могла на ефикасан начин да ријеши било какве недостатке у одлуци нижег суда.

У свјетлу тог закључка, Европски суд је сматрао да је било непотребно даље испитивати додатне потешкоће с којима се подносилац представке суочавао, укључујући и његово протјеривање након пуштања на слободу које се догодило без одговарајућег разматрања чињенице да је његово саслушање по жалби још било у току, или накнадно одбијање жалбе због његовог присилног одсуства. Европски суд је закључио да је дошло до кршења члана 2 Протокола број 7.