Ćwik против Пољске (број 31454/10, 5. новембар 2020. године)

Докази прибављени мучењем и злостављањем које су извршила приватна лица • Повреда члана 6 став 1 Европске конвенције

Чињенице и наводи подносиоца представке

Подносилац представке је пољски држављанин Grzegorz Ćwik.

Подносилац представке и К. Г. били су дио криминалне групе која се бавила трговином дрогом. Супарничка банда је отела и мучила К. Г. како би добила одређене информације о дроги и новцу. Изјаве дате том приликом су снимљене. Полиција, коју је позвао власник куће у којој је К. Г. био задржан, ослободила је К. Г. и одузела аудио-касету са снимком његове изјаве.

Подносилац представке је неколико година касније осуђен за кривично дјело трговине дрогом. Првостепени суд се, између осталог, ослонио на изјаве К. Г. снимљене током његовог мучења, сматрајући да је снимак потврдио умијешаност подносиоца представке у посао с дрогом. Подносилац представке је оспоравао употребу транскрипта тврдећи да су изјаве К. Г. прибављене мучењем и да су стога неприхватљиве према релевантној одредби Закона о кривичном поступку, који искључује употребу било каквог доказа који је прибављен присилом. Апелациони суд је одбио жалбене наводе подносиоца представке утврдивши да се правило кривичног поступка односило искључиво на тијела која спроводе истрагу а не на приватна лица. Врховни суд је одбио његову жалбу.

Позивајући се на право на правично суђење из члана 6 став 1 Европске конвенције, подносилац представке је навео да судови нису требали у доказе уврстити спорни транскрипт изјава К. Г.

Оцјена Европског суда

У овом случају се пред Европским судом први пут покренуло питање прихватања као доказа у кривичном поступку изјава добијених мучењем које су извршила приватна лица, без учешћа службеника јавне власти. У вези с тим питањем, Европски суд је закључио да су принципи усвојени у случајевима када су службеници јавне власти били укључени у добијање спорних изјава подједнако примјењиви на прихватање изјава добијених мучењем које су учинила приватна лица, те је позитивна обавеза државе која произлази из члана 3 примјењива на то мучење.

Европски суд је такође истакао да је у конкретном случају Апелациони суд прихватио употребу доказа добијених од К. Г., који су прибављени кршењем апсолутне забране мучења гарантоване чланом 3 Конвенције. Тиме је Апелациони суд пропустио да узме у обзир импликације своје одлуке са становишта права подносиоца представке на правично суђење према члану 6 став 1 Конвенције. Врховни суд је одбио жалбу подносиоца представке као очигледно неосновану и није навео никакве разлоге за своју одлуку. Сходно томе, Европски суд је закључио да је уврштавање спорног транскрипта у доказе у кривичном поступку против подносиоца представке довело до тога да је поступак у цјелини неправичан, што је у супротности са чланом 6 став 1, те је утврдио кршење права подносиоца представке на правично суђење.