Дискриминација на основу сексуалне оријентације • Домаћи правни оквир није укључивао сексуалну оријентацију као мотив за почињење злочина из мржње • Повреда члана 3 Европске конвенције у вези са чланом 14 Конвенције

Чињенице и наводи подносилаца представке

Подносиоци представке су три пољска држављанина. Док су шетали с пријатељицом К. К., подносиоце представки су напала и претукла два брата Па. М. и Пи. М. те особа А. М. Први и трећи подносилац представке су пар, који се у вријеме инцидента држао за руке. Подносиоци представке су инцидент пријавили полицији. Истог дана браћу М. и А. М. зауставила су два полицајца. Па. М. и А. М. су тестирани и утврђено је да су били пијани. Пи. М. је одбио да се подвргне тесту на алкохол. Полиција је сачинила два извјештаја. У извјештајима је наведено да су први и други подносилац представке навели да је спорни напад био мотивисан хомофобијом и да су изречене псовке и хомофобне пријетње. Касније тог дана, полиција је саслушала Па. М. као осумњиченог.

Регионални суд у Варшави је осудио оптужене за наношење тјелесних повреда, а Па. М. је додатно осуђен за изрицање пријетњи. Сва тројица су осуђена на затворске казне у трајању од једне године, условно на три године, те им је наложено да плате приближно 25 евра сваком подносиоцу представке.

Регионални суд је инцидент класификовао као наношење тјелесних повреда, при чему су оптужени били нападачи. Пријетње које је упутио Па. М. сматране су засебним кривичним дјелом. Првостепени суд је утврдио да је Пи. М. пришао подносиоцима представке и ослободио их стиска како би показао своје неодобравање њихове сексуалне оријентације. Међутим, директан узрок самог премлаћивања била је иритација Пи. М. примједбом првог подносиоца представке коју је он изрекао док је Пи. М. наставио ходати. Према мишљењу Регионалног суда, у околностима случаја, а посебно имајући у виду стање опијености Пи. М., напад се могао догодити без обзира на сексуалну оријентацију жртве. Регионални суд је стога закључио да директни мотив премлаћивања подносилаца представке није била хомофобија, већ жеља за осветом против подносилаца представке због коментара који је један од њих дао.

Варшавски регионални суд потврдио је првостепену пресуду, те је посебно утврдио да доступни докази, а посебно свједочење К. К., не потврђују навод да су дјела која је починио оптужени била мотивисана мржњом, предрасудама или дискриминацијом према особама другачије сексуалне оријентације.

Позивајући се на чл. 3, 6, 13 и 14 Конвенције, подносиоци представке су се жалили да власти нису узеле у обзир хомофобни мотив њихових нападача, већ су их процесуирале и судиле им за обична кривична дјела. Подносиоци представке су, у суштини, тврдили да њихов случај одговара обрасцу пољског кривичноправног система, занемарујући хомофобне елементе случајева због недостатка адекватног правног оквира који би санкционисао злочине из мржње на основу сексуалне оријентације или родног идентитета.

Оцјена Европског суда

Европски суд је сматрао да је најприкладнији начин да се притужбе подносилаца представке подвргну истовременом испитивању према члану 3 у вези са чланом 14 Конвенције.

Европски суд је примијетио да Кривични закон Пољске не укључује сексуалну оријентацију ни родни идентитет као основе за почињење злочина из мржње или дискриминације. Такође, Закон не предвиђа да се такви мотиви третирају као отежавајуће околности. То значи да кривична дјела с потенцијално хомофобном мотивацијом могу бити процесуирана као обични злочини, без правног препознавања мржње као мотива, чиме се умањује тежина таквих дјела и њихова дискриминаторна природа остаје занемарена.

Европски суд је нагласио да и у недостатку специфичног законодавства о хомофобним злочинима из мржње власти имају позитивну обавезу према Европској конвенцији да ефикасно истраже могуће мотиве мржње и, према потреби, на одговарајући начин казне одговорне особе. У конкретном предмету постојали су јасни индикатори да је напад барем дјелимично био мотивисан хомофобијом, укључујући и чињеницу да су двије жртве биле виђене како се држе за руке и да су нападачи користили увредљиве изразе („педер“).

Европски суд је истакао да су домаћи судови узели у обзир одређене елементе хомофобне мотивације и признали да је један од нападача иницијално реаговао због жртвине сексуалне оријентације. Но, истовремено су закључили да је до физичког напада дошло као резултат провокације, а не директне мржње. Судови су такође констатовали да су остали нападачи учествовали како би помогли једном од браће, иако су и њихови поступци имали јасне хомофобне елементе. У случају пријетњи, иако је коришћена хомофобна реторика, домаћи суд није извукао правне закључке из тога.

Сви нападачи су осуђени на условне казне затвора и наложено им је плаћање симболичне одштете жртвама. Европски суд је нагласио да није његова улога да преиспитује националне пресуде или да оцјењује кривичну одговорност, али је истакао да чињеница да нападачи нису били оптужени за злочин из мржње значи да хомофобни аспекат инцидента није добио адекватну правну пажњу. Тиме је важан дио напада – дискриминаторни мотив постао правно невидљив.

Европски суд је закључио да реакција државе при испуњавању обавезе да се обезбиједи ефикасна заштита од насиља мотивисаног сексуалном оријентацијом није била довољна. Упркос томе што су домаћи судови дјелимично препознали хомофобну компоненту, она није имала правне посљедице у квалификацији дјела или изрицању казне.

Европски суд је утврдио да је дошло до повреде члана 3 (забрана нечовјечног и понижавајућег поступања) у вези са чланом 14 (забрана дискриминације).